Smračilo se nad Londonom. Tmurno nebo je još grđe ovih dana, barem iznad Zapadnog Londona i Stamford Bridža.
Kumulonimbuse nije donelo prevrtljivi ostrvski vetar, već Lijam Rosenior.
Stigao je fin, pristojan, uglađen i smiren, pravi primerak domaćeg modernog fudbalskog menadžera.
Znate taj tip – isti kao i svi ostali, koje engleski fudbal godinama štancuje kao na traci: besprekorno odeven, blago zamišljen i pomalo misteriozan, bez prevelikih emocija prati meč, bilo da njegov tim postiže ili prima gol…
On je čak i pojačao taj efekat čudnovatosti, svojim prvim nebuloznim izjavama po dolasku u London – kada je objašnjavao njegov posao seciranjem reči manager.
Ali, kao i za većinu tih ostrvskih menadžera novog doba, suština i praksa su ga vrlo brzo, dobrano i pošteno – išamarali.
Pod njegovim vođstvom, londonski tim je vezao pet poraza u Premijer ligi – bez postignutog gola! Pedantni statističari su otkrili da se to nije dogodilo „plavcima“ od 1912. godine, odnosno godine kada je potonuo Titanik.
Dakle, punih 114 godina, i sasvim jasna paralela između engleskog skupocenog čuda inženjerstva koje je tragično nestalo u Atlantiku; i ovog američkog skupocenog projekta koji tone na Temzi, pod komandom domaćeg kapetana.
Arhitekta tišine
Rosenior je na Stamford bridž stigao sa aurom modernog teoretičara, čoveka koji fudbal vidi kao šahovsku partiju.
Kao trener je napravio sasvim pristojne rezultate sa Strazburom, Čelsijevim „pobratimom“ u Francuskoj.
Onda je došao na klupu velikog (baš velikog) kluba i ubrzo postao tema podsmeha u Engleskoj.
Ima vrhunske igrače na raspolaganju, čak i više takvih igrača nego što bi mnogi poželeli, ali ne uspeva da izgradi, pa praktično, ništa.
I to ništa je postalo nedostižan pojam.
Dok su njegovi prethodnici gubili sa stilom ili pobeđivali uz muku, Rosenior je izmislio treću kategoriju – nestajanje.
Njegov Čelsi nije samo poražen, on je postao nevidljiv. U svetu vrhunskog fudbala, za ovakav Čelsi nema mesta, a sada to znaju i daleko slabiji i manji klubovi. „Plavci“ ubrzano postaju nebitni.
Naravno da navijači očekuju rezultate, kako i ne bi posle ogromnih ulaganja uprave. Ali, nije samo nedostatak rezultata problem, već nedostatak identiteta.
Rosenior je pao gotovo na svim ispitima, a položio je samo „arhitekturu tišine“: pet utakmica – nula golova. To je, dakle, 450 minuta bez krika radosti.
Navijači Čelsija nisu navikli na to.
Navijači Čelsija to ne zaslužuju.
I dok priča kako ima podršku uprave i ponavlja to tako neverovatno otkriće: „moramo da pobeđujemo“, navijači Čelsija se pitaju dokle još ovako.
Titanik je pre 114 godina udario u santu leda, a ovaj na Temzi iz meča u meč udara u zidove koje mladi trener ne vidi ili ne ume da zauzda kormilo.
Navijači su shvatili za razliku od uprave – pred ovakvim Čelsijem je samo jedna destinacija, samo je pitanje kada će do tog dna doći i koliki će biti ceh na kraju…
Sport.org.rs/M.J.