Tih, nenametljiv, uvek nekako u drugom planu, a opet, gde god da je igrao – ostavio je ozbiljan trag. Srđan Mijailović je univerzalac kakvog bi poželeo svaki trener – i na terenu i u svlačionici. Od Prosinečkog čiji je, prema tadašnjim natpisima, bio „miljenik“, pa do Milojevića (obojice) u Zvezdi i danas kod Milana Lešnjaka. Popularni „Mićko“ našao je mirnu luku u Čukaričkom, gde se oduvek i osećao najbolje, a pred odlazak na zimsku pauzu dao je i prvi doprinos u postizanju gola otkako se vratio iz Al Vasla (asistencija u pobedi nad Spartakom 3:1).
U 15-ak godina profesionalne karijere obišao je Srbiju, Tursku, Rusiju i Ujedinjene Arapske Emirate, pa nam tema za razgovor nije izostalo. Za praznični specijal, čitaocima Dnevnog lista „Sport“ pripremili smo intervju sa 32-godišnjakom koji nam iz prve ruke prenosi atmosferu u reprezentaciji Srbije na prethodnom Evropskom prvenstvu, kako je bilo na Marakani u vreme brodoloma sa Barakom Baharom, a celoj priči dali smo i božićni ton. Uživajte…
U medijima bio si poznat kao „miljenik Roberta Prosinečkog“. Da li ti smatraš da je bilo tako?
– Tako su to mediji okarakterisali, ali je svakako da sam uživao u radu sa legendom Crvene zvezde Robertom Prosinečkim. Kao mlad igrač imao sam privilegiju da nam trener bude takva ljudska veličina, i dan-danas ostali smo u dobrim odnosima, pratim njegovu trenersku karijeru, uvek mi je drago kad vidim da je postigao neki uspeh. Svakako je da sam uživao njegovu podršku i da sam mogao mnogo od njega da naučim.
Da li si odbio poziv Partizana jer nisi želeo iz Čukaričkog, nisi želeo kao bivši igrač Zvezde u Humsku, ili ti se prosto uslovi nisu dovoljno svideli?
– Da, imao sam poziv, ali kao neko ko voli Crvenu zvezdu i ko je odrastao u tom klubu, uz svo poštovanje koje imam prema Partizanu, nisam mogao da prihvatim taj poziv.
Kako si se ti osećao igrajući kod Baraka Bahara i gde je krenulo nizbrdo?
– Imam lepo mišljenje o Baharu, profesionalac je, dobar trener. Nema razloga da o njemu kažem bilo kakvu lošu reč. U jednom trenutku rezultati su bili malo lošiji, ispod očekivanja, pa je došlo do razlaza sa trenerom. Jednostavno, tako se poklopilo, u zimskoj pauzi došao je novi trener, a mi smo potom ispunili svoje takmičarske ciljeve.
Jesi naširoko poznat kao univerzalac, ali je utisak da ti „prebačaj“ na desnog beka tada nije preterano „legao“?
– Ne delim to mišljenje, nisam imao nikakvih problema sa promenom pozicije. Uvek ću igrati tamo gde sam najpotrebniji ekipi, tako je bilo ranije, tako će biti i u budućnosti.
Kako je izgledala svlačionica u pauzi na Etihadu? Voditi protiv prvaka Evrope posle 45 minuta mora da je bio neprocenljiv osećaj. Da li si uspeo za tih 90 minuta da shvatiš zašto je Rodri dobio Zlatnu loptu?
– Bili smo svesni da imamo sjajan rezultat, u sjajnom raspoloženju smo dočekali nastavak meča. Ali, u drugom poluvremenu je do izražaja došao ekstra kvalitet Mančester sitija, koji je uspeo da preokrene i dođe do pobede. Što se tiče Rodrija, apsolutno smo imali priliku da se svi lično uverimo zašto je proglašen za najboljeg u toj sezoni. Opet, Siti ima skup neverovatnih individualaca, da je i nekome drugom iz tog tima pripala Zlatna lotpa, sigurno ne bi bilo nezasluženo.
Koliko je „teška“ bila atmosfera u Zvezdi nakon onih poraza od Jang Bojsa i Partizana pred zimsku pauzu?
– Nikad nije prijatno u tako velikom klubu kad se dožive porazi, posebno u velikim mečevima, kakvi jesu bili oni protiv Jang bojsa i Partizana. Opet, to je sport, dešava se, ali je najbitnije da se ekipa izdigne, a mi smo to uspeli. Atmosfera je i tada bila pod kontrolom, verovali smo u svoje kvalitete i to nam se na kraju isplatilo.
Kod kog Milojevića si se osećao prijatnije? Da li si dugo razmišljao nakon poziva Miloša Milojevića da dođeš u Al Vasl? Na kom je nivou fudbal u Emiratima u odnosu na srpski?
– I sa Vladanom i sa Milošem sam imao dobar odnos u Crvenoj zvezdi. Moje je da igram fudbal, ko god da je trener, nikad nisam preterano obraćao pažnju na to. Nisam dugo razmišljao u tom trenutku, imao sam dobru finansijsku ponudu, to je presudilo da prihvatim ponudu. Zaista mi je teško da poredim fudbal u Emiratima i Srbiji, mnogo toga je drugačije. Ono što upada u oči, to je činjenica da stranci baš prave razliku u Emiratima, ali tamo ima još dosta prostora za napredak. Zbog toga i angažuju sjajne i dobro plaćene strane trenere.
Da li igranje za reprezentaciju smatraš svojim najvećim uspehom u karijeri?
– Uz nastupe u Crvenoj zvezdi, bez dileme, to je vrhunac karijere. Šta igrač može više od toga da poželi? Zaista sam ostvario svoje ciljeve igranjem u tom klubu i za nacionalni tim.
I kakav si odnos imao sa bivšim selektorom Piksijem, on te je javno hvalio, što kod njega nije često slučaj?
– Imali smo korektan, profesionalan odnos. Nisam iskreno ni obraćao pažnju na medijske natpise, niti preterano čitam štampu ili portale. Svakako da pohvale uvek prijaju, posebno od takvih trenera, ali nisam se time opterećivao.
U kojoj meri si očekivao da ćeš na Evropskom prvenstvu igrati ključni meč sa Danskom posle dva provedena van terena? Ogroman pritisak je vladao, kako si se nosio sa njim?
– Pa bilo je to možda malo iznenađenje i za mene, s obzirom na to da sam prva dva meča nisam bio na terenu. Ali, sve vreme sam bio spreman, „namestio sam glavu“ da u svakom trenutku mogu da kročim na teren. I bio sam presrećan kad sam protiv Danske dobio priliku. Pritisak je nešto normalno u našem poslu, svi reprezentativci su već na to navikli u svojim klubovima, takav je bio slučaj i sa mnom.
U kakvom ti je sećanju ostalo to prvenstvo? Protiv koga misliš da je Srbija morala bolje?
– U prelepom sećanju, vrhunski događaj, kao što sam već kazao vrhunac karijere jednog fudbalera. Mogli smo bolje pre svega protiv Slovenije i Danske, nije bilo ni sreće u pojedinim trenucima, dok je Engleska u tom momentu bila prejaka, iako nismo loše odigrali ni tu utakmicu.
Ti zračiš pozitivnom energijom, uvek si nasmejan i oran za šalu, barem tako izgleda spolja. Ranije si isticao i da nemaš nijednu neostvarenu želju, pa koji su to ciljevi koje si kroz karijeru uspeo da ostvariš, pa te danas čine tako spokojnim?
– Već sam to pomenuo, igranje za Crvenu zvezdu, osvajanje trofeja i nastupi u Ligi šampiona. I, naravno, partije u reprezentaciji Srbije, posebno nastup na Evropskom prvenstvu.
Da li si zaista nameravao da igraš bez plate za Čukarički, kao što je otkrio direktor Vladimir Matijašević? I čime te je Čukarički toliko zadužio/kupio da se velikodušno ponudiš?
– Čukarički je klub sa sjajnom atmosferom, tako je bilo kad sam prvi put došao na Banovo brdo (2020-2022), tako je bilo i prilikom povratka ovde. Svi su kao jedna porodica, stručni štab, igrači, uprava, zaposleni… I kad je dobro, i kad su rezultati malo lošiji. A takvih sredina i nema baš mnogo u srpskom fudbalu. Što se tiče prvog pitanja, neka to ostane između dikektora Matijaševića i mene.
Da li je realan cilj Čukaričkog ove sezone treće mesto u Superligi ili nešto više/manje? (na zimskoj pauzi Čukarički je šesti na tabeli sa 30 bodova) Utakmica protiv Partizana pokazala je da možete dosta.
– Bilo je dobrih utakmica, bilo je i onih manje dobrih. Trenutno dosta zaostajemo za trećim mestom, iskreno realnije je da se najpre borimo za plej-of, pa ako se ukaže prilika za nešto više, nećemo je propustiti. Verujem i nadam se da će ekipa biti na mnogo boljem nivou posle zimskih priprema u Turskoj i da ćemo na proleće odigrati najbolje što znamo. A siguran sam da ova ekipa, kao što ste rekli, ima veliki potencijal.
Božićni ili uskršnji praznici? Imaš li neke običaje kojih se svake godine pridržavaš na Badnji dan i Božić? Ili te karijera i često odsustvo sputalo na tom putu?
– Uvek su se u porodici slavili veliki praznici. Dešavalo se da tokom Božića ili Uskrsa nisam u Srbiji ili sa familijom, ali retko. Volimo da provodimo vreme zajedno, sad su deca u centru pažnje, pa se i praznici radujemo najviše zbog njih – podvukao je za Dnevni list „Sport“ vedri Požežanin Srđan Mijailović.
Sport.org.rs/Ognjen Janković/