Bio je 16. jun 1983. i bitan datum za istoriju boksa. Jedan od najboljih svih vremena, Panamac Roberto Duran, borio se za WBC-ovu titulu u velter kategoriji protiv Amerikanca Daveja Mura, dotad nepobedive američke senzacije iz njujorškog Bronksa. Duran je slavio tehničkim nokautom što mu je krajem godine osiguralo napad na Marvina Haglera i sve najveće pojaseve koji u sportu postoje.
Ipak, spomenute junske večeri, u rasprodanom Medison Skver Gardenu u koji se stiskalo preko 20.000 ljudi, dogodila se borba koju niko nije preterano napeto očekivao, a postaće jedna od najozloglašenijih, najbrutalnijih i najjezivijih priča u istoriji borilačkog sporta. Glavna borba večeri, ona između Durana i Mura, imala je tri uvodne borbe.
U jednoj od njih su se u srednjeteškoj kategoriji susreli bokseri koje verovatno ovaj sport ne bi pamtio da se nisu sastali te tragične noći. S jedne strane stajao je Bili Kolins Junior, neporaženi i nadareni klinac. S druge strane Luis Resto. Glavni trener i menadžer mu je, da priča bude simboličnija, bio čovek koji se zvao Luis Panama.
„Bila mi je to najbolja godina života i najgora noć života“, godinama kasnije će reći Resto.
Najgore prebijanje u istoriji Njujorka
Autsajder Resto nije pobeđivao meč, nego je brutalno prebijao svog suparnika.
„Jak je… Puno je jači nego što sam mislio. Što se događa?“
Ovim rečima je između treće i četvrte runde nesrećni Kolins tražio objašnjenje od svog oca koji ga je jednako zbunjeno gledao ne verujući što se događa.
U nekoliko navrata su komentatori vapili i molili. Najpre Kolinsa da padne i preda se, a onda i sudiju da prekine meč. Resto ga nije udarao šakama, nego maljevima. Nakon svake runde Kolins je ustao sa stolice izgledajući kao da mu je lice izbo novi roj pčela. Kada je odzvonio kraj desete runde, Resto je već počeo da slavi. Čista njegova pobeda, 10:0 u rundama.
Otrčao je u ugao, zagrlio je i poljubio Kolinsa u obraz. Zatim je dao ruku Kolinsovom ocu. Umesto kratkotrajnog rukovanja, usledila je jedna od najšokantnijih scena u istoriji boksa. Kolins stariji uhvatio je Restovu rukavicu i osetio da nešto nije u redu.
Počeo ih je malo pažljivije pipati i shvatio je što se dogodilo.
„Ove rukavice, ove rukavice! One su prazne“, urlao je Kolins stariji.
Resto je, u maniru čoveka koji je uhvaćen u nedelu, panično pogledom tražio svog trenera Panamu Luisa. Stvar je odmah postala kristalno jasna – netko je prčkao oko rukavica i učinio najteži prekršaj u svetu boksa.
Naime, pre meča trener Luisa Resta izvukao je dobar deo postave (pene) iz Restovih rukavica kroz male rupe na dlanovima. Ali to nije bilo sve – kasnije se saznalo da su zavoji kojima su Restu omotane ruke bio natopljeni gipsom koji se stvrdnuo naposredno pre ulaska u ring.
Kolins je boksovao 10 rundi i bio je uveren da njegov protivnik jako udara, a ne da ima gips u rukavicanma. Prevara je okrivena, dakle, odmah po proglašenju pobednika…
Kolins je pretrpeo trajno oštećenje vida i nikada se više nije vratio u ring. Pao je u tešku depresiju i poginuo je u sabraćajnoj nesreći samo devet meseci kasnije.
Slučaj je u međuvremenu zainteresovao i pravosudne organe. Pokrenuta je velika parnica u kojoj su Resta i Luis optuženio za teški napad, kriminalno posedovanje oružja (Restove ruke) i nameru da počine zločin.
Na suđenju je bilo prisutno 13 porotnika – 12 tradicionalnih i Restove rukavice iz te večeri, koje su stajale na stolici u sudnici i podsećale sve prisutne na to zlokobno veče.
Proglašeni su krivim po svim tačkama optužnice. Resto je osuđen na tri, a Luis na šest godina zatvora. Obojica su izašla iz zatvora nakon dve i po godine. Resto je u praksi doživotno izbačen iz boksa, a Luis samo formalno.
Po ovoj sportskoj tragediji je snimljen i dokumentarac
Sport.org.rs/ I. V.