Gotovo sve godine u 21. veku bile su burne u Fudbalskom klubu Partizan, svaka na svoj način, ali je 2016. bila posebno turbulentna.
Ne znamo kako će godinu na izmaku oceniti ljudi u Upravi Partizana, ali iz ugla bilo kog posmatrača ona bi brže bolje trebala da bude za zaborav. Bez obzira na sasvim dobar finiš i veliki nalet od 15 pobeda u 17 odigranih utakmica, bez poraza, činjenica je da Partizan i dalje zaostaje za Crvenom zvezdom poprilično velikih šest bodova, što je razlika koja je ranijih godina bila nezamisliva na polusezoni.
Nada mnogih ljubitelja fudbala kojima je crno-bela boja pri srcu itekako leži u toj ‘famoznoj podeli’ bodova, ali isto tako Zvezda sa jednom pobedom iz preostala dva derbija može da reši prvenstvo. Da ne pričamo o tome što bi joj u nekom krugu i samo jedan remi iz dva meča sa Partizanom doneo pehar.
No, crno-bela 2016. godina počela je sa minusom od 32 boda u odnosu na Crvenu zvezdu i u katastrofalnoj atmosferi, koju je koliko-toliko, podigao dolazak Ivana Tomića.
Mladi strateg preuzeo je kormilo crno-belog broda u pre tačno 12 meseci, nedugo zatim stigao je i Nemanja Mihajlović i činilo se da će sa Andrijom Živkovićem činiti ubitačna krila.
Međutim, dok je Neca ‘eksplodirao’, ‘Žile’ je odlučio da prospe sve što je do tada učinio za Partizan i odbije produžetak ugovora. Suspendovan je i vraćen sa priprema na Kipru.
Na ruku mu je išao sporazum po kom bi kroz šest meseci postao slobodan igrač, a usput bi Partizan morao da plati ‘penal’ od preko 2.000.000 evra. Time je Živković postao prvi fudbaler u istoriji kom je klub morao da plati odlazak. U najmanju ruku skandalozno. Potpisao je za Benfiku i potpuno pao u drugi fudbalski plan, dok je Partizan ostao bez nekoliko miliona evra usled kriminalno lošeg ugovora sa perspektivnim igračem.
Partizan je pod vođstvom Tomića zaređao sa pobedama, na kraju uz prepolovljen zaostatak čak i pripretio Zvezdi, ali je ipak ostao bez odavno prežaljene titule. Zadovoljio se trofejem u Kupu Srbije, pobedom nad Javorom u Gornjem Milanovcu i tako sebi podigao moral za ono što sledi kroz par meseci. Dugo očekivane evropske kvalifikacije i prvi put borba za Ligu Evrope, posle devet godina jurnjave za Ligom šampiona.
(Izvor: youtube / underPARTIZAN)
Usput se u aprilu ubacio i incident ispred prostorija kluba na stadionu u Humskoj kada su trojica navijača Partizana napali i brutalno pretukli obezbeđenje generalnog direktora Miloša Vazure. On se pre toga srdačno pozdravio sa njima, a odmah po napadu pobegao na sigurno, da bi kasnije izjavio kako ne prepoznaje nijednog od huligana, iako su kamere sve jasno dokumentovale i objavile.
Navijači su tokom proleća svoje nezadovoljstvo izražavali na razne načine, čak i gađanjem jajima svečanu ložu na stadionu, pa je majska Izborna Skupština najavljvana je kao revolucija po kojoj bi klub trebalo da preuzmu Nenad Bjeković i opozicija okupljena pod imenom ‘Crno-bela familija’. Umesto toga, dogodio se fijasko kakav ne priliči ni šestoligaškim klubovima, a kamoli velikom klubu, kakav predstavljaju njegove legende i učesnici tog cirkusa.
Optužbe, uvrede, psovke, pretnje do gotovo fizičkog kontakta… Donele su jako ružnu sliku Partizana kao kluba, institucije, velikana kome to ne priliči. Dotaknuto je dno, ali udarac o tvrdu podlogu malo koga je ‘zaboleo’.
Skupština je odložena za septembar, ali ni tada nije odlučeno ko će voditi klub, jer nije bilo kvoruma. Falio je samo jedan glas. Ali i njega je nekako nakupila vladajuća struktura i mesec i po dana kasnije zvanično ‘osvojila’ novi mandat na čelu sa predsednikomMiloradom Vučelićem. Bio je to kraj oktobra.
Par meseci pre toga, što se tiče onih pravih fudbalskih zbivanja, Sevilja je pobedom nad Liverpulom u finalu Lige Evrope donela Partizanu start iz drugog kruga, ali i ‘minu’ na koju su crno-beli sa obe noge nagazili. Eksplozija! Do tada malo poznato poljskoZaglembje je posle penal-ruleta eliminisalo Partizan već na startu evro-odiseje i bio je to znak da su potrebne promene.
(Izvor: youtube / Moja SporTV)
Kašljao je ‘parni valjak’ i u prvenstvu, remi sa Bačkom u Novom Sadu (0:0) i poraz od Napretka u Kruševcu (2:0) doneli su očekivan otkaz Ivana Tomića i smenu trenera već na samom početku sezone. Izbor je pao na Marku Nikoliću i to se ispostavilo kao pravi potez.
Strateg sa velikim iskustvom vođenja Partizana iza sebe znao je kako da postavi stvari, i čak pored lošeg starta i poraza od Vojvodine, donese ekipi mir i kontinuitet. Ali i Uroša Đurđevića, možda i najveće otkrovenje jeseni i strelca devet golova u prvenstvu i dva u Kupu. Pravu ‘mašinu za golove’ koja je uz Leonardovečarolije pružala najviše optimizma navijačima pred drugi deo šampionata.
Leo je trenutno najbolji strelac Superlige Srbije sa 12 pogodaka, od čega se bar sedam ili osam može nazvati evrogolom. Crno-beli su dobili pravog Evertona Luiza, koji ne pravi ‘glupe’ kartone, već ogromne probleme protivnicima, ali i jednog od najperspektivnijih štopera Evrope, Nikolu ‘Blekija’ Milenkovića, koji se potpuno ustalio ispred gola Filipa Kljajića.
Nikolićevih 4-4-2 su pomalo ‘uspavali’ Nemanju Mihajlovića, ali su svakako probudili Alena Stevanovića, pa uz popularnog ‘Meska’, Marka Jankovića, Partizan je dobio vrlo ozbiljna ‘krila’, pomoću kojih bi mogao da poleti do titule.
Dobar utisak drugog dela jeseni pokvarila je nova afera ‘majice’, kada su svi igrači pred istorijsku utakmicu na ‘krovu’, na teren izašli sa majicama ubijenog vođe Grobara, Aleksandra Stankovića.
‘Nije naše, našli smo’, glasilo je opravdanje igrača, a ni danas ne znamo ko je, zbog čega i kako dozvolio igračima da ponesu te majice, pošto dozvolu od Zajednice Superligaša nisu dobili. Kaznu jesu, ali simboličnu novčanu.
Nikako ne treba zaboraviti i sa zadovoljstvom se prisećemo i ulaska u istoriju Saše Ilića, pošto je u prijateljskom meču protiv PAOK-a u Beogradu dostigao rekord Momčila Moce Vukotića po broju nastupa u crno-belom dresu, a par dana kasnije ga i prebacio.
Bio je to lep spektakl na stadionu u Humskoj, uz puno emocija. Oboren je rekord star 32 godine i to je učinio jedan od najvećih ljubimaca navijača Partizana u istoriji. Istorija!
U svakom slučaju, turbulentnije nije moglo. Ne pamti se ovoliko dešavanja u Fudbalskom klubu Partizan, a opet manje uspeha i pozitivnih stvari. Navijači će 2016. godinu sigurno pamtiti po tome jer je klub više puta dotakao dno, ali je ipak završio sa čovekom u koga imaju poverenja.
Marko Nikolić ima priliku da ispravi ono što je propustio ili što mu je uskraćeno u prvom mandatu. Oko sebe, barem u sportskom sektoru, kao i u igračkom kadru, ima ljude koji bi mogli da učine 2017. godinu nemerljivo boljom nego što je to bila ova na izmaku.
Jedno je sigurno – koliko god je poslednjih 12 meseci bilo loše ili dobro, Pristalice Partizana su vrsta navijača koje nikada ne napušta optimizam. Istorija je to mnogo puta pokazala.