Deset veličanstvenih finala – U Ol Ingland klabu je satkano 140 godina istorije, velikog nadmetanja, još većih šampiona, neverovatnih preokreta i finala.
Od prvog turnira u Londonu, pojavilo se mnogo epskih mečeva i rivalstava koja se mogu prepričavati danima.
Vimbldon je nastao na mestu koje je sagrađeno prvenstveno za igru u kojoj se lopte „teraju čekićima“ između prečkica, kroket. Vrlo brzo Vimbldon je preuzeo primat i počeo da stvara sopstvenu tradiciju koja se vremenom samo nadograđivala.
Sve je počelo 1877. godine kada je za učešće plaćano nešto više od pola funte (11 šilinga). Takmičari amateri su pozvani da ponesu sopstvene rekete i cipele bez potpetica, dok će organizatori obezbediti loptice.
Učestvovala su ukupno 22 igrača pošto ženama nije bilo dozvoljeno da igraju, a igru je moglo da posmatra svega 30 ljudi, s tim što je broj u finalu bio ČAK 200 posmatrača.
Zvuči smešno? Samo zato što smo svake godine svedoci veličine sva četiri Grend slem turnira koje za dve nedelje pohode desetine hiljada ljudi koji troše desetine miliona dolara na sve što se prodaje tokom turnira.
Ozbiljnost igre koja je godinama narastala vremenom je stvarala sve veći ulog, prestiž učešća nije se mogla porediti ni sa čim drugim, a slast pobede još manje.
Zato za vas pred finale muškog singla između Marina Čilića i Rodžera Federera, pre ispisivanja nove stranice teniske istorije izdvajamo deset najboljih finala tokom prethodnih stotinak godina.
Finala nisu raspoređena od manje boljih ka najboljima, a brojke služe samo radi orijentacije.
10. Boris Beker – Kevin Kuren 1985.
Boris Beker je teniski svet osvojio naprečac osvojivši Vimbldon sa 17 godina. Postao je prvi Nemac kome je to pošlo za rukom, ali i prvi ne-nosilac koji je u tome uspeo. Njegova pobeda od 3-1 (6:3, 6:7, 7:6, 6:4) protiv Kevina Kurena je utoliko zanimljivija jer je Kuren do finala eliminisao branioca titule Džona Mekinroa, ali i Džimija Konorsa, samo da bi bio zaustavljen od golobradog Nemca na poslednjem koraku od titule.
Mekinro je godinu dana pre toga „razneo“ Džimija Konorsa u tri seta, a ova dvojica su s kraja sedamdesetih i početkom osamdesetih odigrala nekoliko epskih mečeva.
9. Bil Tilden – Brajan Norton 1921.
Manje od pola veka od nastanka već je bilo ozbiljnih imena na teniskoj sceni. Jedno od takvih imena je bio Bil Tilden „Veliki Bil“. Amerikanac je dvadesetih godina dominirao svetskim tenisom, 1920. je bio prvi Amerikanac koji je osvojio Vimbldon da bi naredne godine slovio za velikog favorita, dok ga u finalu nije dočekao naoštreni Brajan Norton.
Norton je sa 6:4, 6:2 dobio prva dva seta i bio je na pragu šokiranja favorita. Kolale su glasine da je Tilden tada namerno izgubio prva dva seta jer se kladio da će se vratiti posle 0-2 ali je stvarnost bila nešto drugačija.
Tilden je imao zdravstvenih problema sa groznicom i temperaturom u danima pre tog meča. U trećem i četvrtom setu je „zbrisao“ protivnika sa 6:1, 6:0, da bi u petom setu morao da spašava meč lopte pri rezultatu 5:4.
Udario je lopticu i krenuo ka mreži da se rukuje sa protivnikom misleći da je loptica u autu. Umesto toga, ona je završila na liniji, Norton nije uspeo da iskoristi još jednu meč loptu posle toga, a Tilden je došao do velikog preokreta sa 7:5 u poslednjem setu i odbrane titule.
8. Novak Đoković – Rafael Nadal 2011.
Najbolji srpski teniser svih vremena je na Vimbldonu 2011. ispunio svoj životni san. Postao je svetski broj 1 po prvi put u svojoj karijeri, podigao je pehar u Londonu i još jednom od početka te godine pobedio Rafaela Nadala koji nije imao rešenja za Đokovića.
Iako meč nije bio pun preokreta, niti je igran u pet setova kao neki od mečeva koji slede, simbolika je snažnija od toga – četiri godine pre toga osporavani Đoković dokazao je da s pravom zaslužuje da se nađe na pijadestalu među najvećim teniserima današnjice.
Osim toga, rivalstvo između njega i Španca je jedno od najvećih u istoriji tenisa, pa je za Srbiju ovo bio teniski klasik okončan posle četiri čina 6:4, 6:1, 1:6, 6:3 u korist srpskog igrača. Ovo finale je značajno i po tome što je neki igrač po prvi put od 2002. godine osvojio turnir, a da to nisu bili Rodžer Federer ili Rafa Nadal, ali i prvi put posle punih sedam godina da se na prvom mestu nalazi neko ko nije nijedan od spomenute dvojice teniskih velikana.
7. Džimi Konors – Džon Mekinro 1982.
Nekako su mečevi puni preokreta ili oni koji se igraju u pet setova uvek zanimljiviji kada se razmatraju najbolji. Jedan od takvih je svakako finalni duel iz 1982. godine.
Titulu je branio Mekinro, a Konors je posle četiri godine posta osvojio prvu Grend slem titulu i pehar na Vimbldonu iz četvrtog pokušaja, 3:6, 6:3, 6:7, 7:6, 6:4. Četiri sata i 14 minuta i 173 poena su bila potrebna Konorsu da bi pobedio u finalu. On je to uspeo kombinacijom servis volej igre i dobrih riterna u meču nabijenom emocijama.
Dvojica su se prethodno dva puta sastajala u polufinalima, a finale iz ’82. je odlučilo nekoliko poena u odlučujućim trenucima četvrtog seta.
Konorsu je posao olakšao i Bjern Borg koji je iz protesta odustao od igranja te godine. Borg je pauzirao nekoliko meseci pre turnira pa su mu organizatori rekli da mora igrati pripremne turnire iako je od 1976. do 1980. upravo Borg dominirao na turniru.
Iz protesta nisu igrali ni Giljermo Viljas i Hose Luis Klerk zbog sukoba Velike Britanije sa Argentinom oko Foklandskih ostrva.
6. Rodžer Federer – Rafael Nadal 2008.
Posle teškog poniženja koje je Švajcarac doživeo u finalu Rolan Garosa te godine, svi su očekivali da će Federer svoju osvetu tražiti na travi Ol Ingland Klaba. Nadal je u finalu u Parizu počistio Federera sa 6:1, 6:3, 6:0 i svi su sa nestrpljenjem očekivali Vimbldon.
Finale, ponovo dvojica istih aktera. Izgledalo je da će kašnjenje meča zbog kiše više odgovarati Rafaelu Nadalu koji je brzo došao do brejka u prvom setu, a posle spasene tri brejk lopte, osigurao je njegovo osvajanje sa 6:4. Federer je uzvratio u narednom setu i poveo sa 4:1. Delovalo je u tom trenutku da se Švajcarac vratio, ali Nadal osvaja pet uzastopnih gemova i dolazi do 2-0 u setovima.
Na najbolji mogući način se višestruki šampion Vimbldona vratio posle dva taj brejka u trećem i četvrtom setu da bi u petom ipak sa 9:7 dobio Nadal, osvojio prvu od dve titule u Londonu i pokazao da je u tom trenutku bio najbolji teniser na svetu koji je sa šljake prešao i na druge podloge.
5. Bjern Borg – Džon Mekinro 1980.
Još teniski klasik s početka osamdesetih godina prošlog veka. Mekinro je smatrao sebe najboljim igračem na svetu, ali je Borg kao četvorostruki šampion imao mentalnu prednost. Krenuo je silovito Amerikanac i posle 6:1 u prvom setu delovalo je kao da je hladnokrvni Borg konačno mogao da bude uzdrman.
Usledila su dva „kambeka“. Borg je sa 7:5 i 6:3 preokrenuo na 2-1 u setovima, da bi Mekinro odigrao neverovatan četvrti taj brejk četvrtog seta. Odlučivalo se na poen, Borg je imao čak pet lopti za osvajanje šampionata koje je Mekinro spasao i na kraju dobio taj brejk sa 18:16.
Da je bilo koji drugi igrač u tom trenutku bio na drugoj strani mreže, ishod bi verovatno bio drugačiji, ali Mekinro se suočavao sa Borgom.
Šveđanin je sa 8:6 dobio naredni set i osvojio novu titulu. Mekinro će čekati još godinu dana da dobije svoju osvetu na travi Ol Ingland Klaba.
4. Endi Rodik – Rodžer Federer 2009.
Rodžer Federer nije imao ni trideset godina kada se početkom 2009. godine pričalo o njegovom velikom padu forme i kada su krenule glasine da je možda vreme da se povuče. Poraz od Nadala u finalu Australije u pet setova podgrejao je te glasine. Međutim, Nadala već na Rolan Garosu dobija Soderling, Federer čekira jedinu titulu u Parizu, pa i na Vimbldon dolazi kao favorit. U finalu ga je čekao Endi Rodik.
Rodik je spasio četiri brejk lopte u 11. gemu prvog seta pre nego što je iznenada oduzeo servis Federeru i poveo sa 7:5. Drugi set, bez pravih prilika za oduzimanje servisa protivniku i taj brejk. Federer je tada uradio nešto što je verovatno odlučilo meč, na 6:2 u taj brejku za Rodika, osvaja poene u nizu i dolazi do izjednačenja.
Švajcarac je potom ponovio poduhvat iz finala 2008. godine – opet je bio bolji od protivnika u dva taj brejka zaredom, s tim što je protiv Rodika drugim taj brejkom preokrenuo rezultat na 2-1 u setovima.
Činilo se kao da je Federer na putu ka šestoj tituli. Umesto toga, Rodik u četvrtom gemu četvrtog seta na brejk lopti šalje fantastičan bekhend uz liniju i kasnije osvaja set sa 6:3.
Odlučujući je bio igra nerava i završen je tek u tridesetom gemu sa 16:14 u korist Federera posle četiri sata i 15 minuta igre. Imao je Švajcarac neverovatnih 107 vinera uz 50 aseva u meču u kome je odigrano 77 gemova.
3. Goran Ivanišević – Patrik Rafter 2001.
Početak novog milenijuma doneo je jedno od najvećih iznenađenja u finalima Vimbldona. Tri puta je tokom devedesetih „čudo iz Splita“ dolazilo do finala u Londonu. Godine 1992. od Ivaniševića je bio bolji Andre Agasi. Treba napomenuti da je Ivanišević na putu do tog finala izbacio Ivana Lendla, Štefana Edberga i Pita Samprasa. Agasi je bio bolji. Dve godine kasnije bolji je bio Sampras, koji je i 1998. pobedio Ivaniševića u finalu.
Za tri godine se mnogo šta promenilo. Hrvat je na turnir došao uz specijalnu pozivnicu kao 125. teniser na svetu. Redom su padali Karlos Moja, Endi Rodik, Greg Rusedski i Marat Safin i Tim Henman. Britanac je izgubio posle meča koji je zbog kiše rastegnut na tri dana.
Ivanišević je posle tri dana rezervisao mesto u finalu sa finalistom Vimbldona iz prethodne godine, Patrikom Rafterom. Obojica jaki serveri koji se oslanjaju na servise i voleje, staru školu tenisa.
Rafter je godinu pre skupo prodao kožu Pitu Samprasu i važio je za favorita protiv Ivaniševića. Hrvat je poveo sa 6:3 posle brejka u drugom gemu meča. U istom gemu samo narednog seta uzvratio je Rafter i izjednačio identičnim rezultatom 3:6.
Ivanišević još jednom preuzima inicijativu u trećem setu koji asom završava sa 6:3. Rafter se još jednom vratio i sa 2:6 izborio peti set u kome je Ivanišević ipak uspeo da ispiše jednu od najlepših stranica istorije tenisa sa 9:7.
2. Novak Đoković – Rodžer Federer 2014.
Sedmostruki osvajač Vimbldona i trostruki osvajač turnira sastali su se u finalu pre tri godine. Samo godinu dana ranije, Endi Mari je u finalu protiv Đokovića posle 77 godina osvojio titulu za Britaniju, a protiv uvek neugodnog Švajcarca bilo je pitanje da li je Novak uopšte favorit.
Pre ovog finala 34 međusobna meča, ali samo jedno finale Grend slema, US Open 2007. godine. Njihovi mečevi su najčešće bili polufinalni. Federer je u finalu 2014. tražio svoju osmu titulu u desetom finalu.
Držali su se obojica svojih servisa u prvom setu pre nego što ga je Švajcarac dobio posle nekoliko preokreta u taj brejku sa 9:7.
Đoković je došao do brejka izvanrednim pasingom iz bekhenda u ranoj fazi narednom seta i dobio ga sa 6:4. U trećem ponovo drama i taj brejk, iz koga Srbin izlazi kao pobednik i prekreće na 2-1.
Brejk u četvrtom gemu četvrtog seta za Đokovića, Novak sve drži pod kontrolom? Ne kada igra protiv Švajcarca. Federer je u tom setu spasavao i meč lopte pre nego je u 11. gemu napravio novi brejk i sa 7:5 obezbedio odlučujući set.
Mnogi su se pribojavali da bi Novak tada mogao da posustane. To je u sedmom gemu petog seta i moglo da se desi, ali je Đoković spasio brejk loptu na svoj servis i kasnije pritisnuo Švajcarca u dva gema dok ovaj nije popustio a Đoković sa 6:4 uzeo svoj drugi pehar na Vimbldonu.
1. Anri Koše – Žan Borotra 1927.
Iako je Open era posle 1968. donela neke neverovatne mečeve, naročito posle 2000. godine, prva polovina prošlog veka je takođe imala svoje junake. Dvadesetih godina prošlog veka, Francuska je imala takozvana „Četiri musketara“, Žan Borotra, Rene Lakost, Anri Koše i Žak Brunjon. Prvi i treći su pre tačno 90 godina odigrali jedan od teniskih klasika u finalu Vimbldona.
Borotra je bio favorit jer je godinu dana ranije pobedio finalistu Košea u polufinalu. Osvojio je turnir dva puta, dok je njegov protivnik imao jednu Grend slem titulu iz rodne Francuske.
Do finala na Vimbldonu 1927. je došao posle velikog preokreta protiv Bila Tildena. Koše je gubio sa 0-2 u setovima, uspeo je da se vrati i prođe u finale.
Borotra je na drugoj strani takođe posle pet setova bio bolji od Lakosta. U finalu je krenuo mnogo bolje da bi posle dva prva seta on bio u prednosti sa 6:4, 6:4.
Koše je uzvratio istom merom sa 6:3, 6:4 i primorao sunarodnika na peti set. Borotra je kontrolisao igru u petom setu i imao meč loptu na servis Košea pri rezultatu 5:3, ali je nije iskoristio. Nije iskoristio ni narednih pet na svoj servis pa je Koše izjednačio na 5:5.
Koše je u finišu osvojio 15 od 18 poena, došao do seta sa 7:5 i svoje prve titule na Vimbldonu.
Od 15 sati je na programu novo finale najvećeg teniskog turnira na svetu. Sastaju se Marin Čilić i Rodžer Federer. Švajcarac pokušava da se osami na vrhu kao jedini igrač koji ima osam titula sa Vimbldona, a Marin Čilić pokušava da prekine dominaciju „velike četvorke“ koja je do sada osvojila svaki Vimbldon posle Lejtona Hjuita 2002. godine.
Možda baš njih dvojica ispišu novu tenisku priču koja će se nekada prepričavati kao jedna od veličanstvenih partija bogate istorije Ol Ingland klaba.