Marko Arnautović je otvorio dušu u nikad iskrenijoj ispovesti za austrijski Servus TV. Napadač Crvene zvezde i kapiten Austrije otvoreno je govorio o pritisku igranja na „Marakani“ i ostvarenju sna da obuče dres voljenog kluba.
Govorio je Marko o bezbroj tema, o ženi koja je uspela da ukroti njegov temperament, u čemu je tajna njihove 15 godina duge ljubavi…
Kako ti je u Beogradu?
„Dobro je. Da budem iskren, prijatno sam iznenađen. U početku sam mislio, kao što znate, da postoji veliki pritisak od strane navijača i, naravno, kluba, jer Crvena zvezda je najveći klub u Srbiji, ali za sada sve ide savršeno i vrlo sam srećan što sam ovde“.
Koliko je teško šetati gradom posle derbija? Da li uopšte možeš da prođeš gradom tada?
„Naravno. Ako ste na ulici ljudi će vas prepoznati i želeti da se slikate, to je normalno. Fudbal je vrlo popularan u Srbiji i na Balkanu generalno. Ali nije ništa drugačije nego kada hodate ulicom ovde u Austriji ili ranije u Italiji. Potpuno je isto i nemam nikakvih problema sa tim“.
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
Da li si imao srećno detinjstvo, iako vam materijalne stvari nisu bile važne?
“Uvek smo bili srećni. Moji roditelji su zaista dali sve za nas, za mene i mog brata. Naravno, nije bilo lako. Moj otac je u Austriju došao iz Srbije. U početku je bilo teško naći bilo kakav posao, i morao je da spaja kraj sa krajem. Ni mojoj majci nije bilo lako, ali su pronašli jedno drugo i onda su stvari zaista krenule nabolje. Nije to bilo sad da smo se odjednom obogatili, ali smo mi i moji roditelji živeli sasvim dobro. Omogućili su nam sve što nam je bilo potrebno i što smo želeli. Dobro, ne baš sve što smo poželeli, jer nisam mogao tek tako da odem kod oca i kažem: „E, hajde mi sad kupi Roleks sat“, ili tako nešto”.
Spominješ suprugu. Upoznao si je u Bremenu, u diskoteci.
“Ne, moja žena… moj brat je tada upoznao jednu devojku, a ta devojka je bila iz Bremena. Ja sam je video nekoliko puta i rekao joj: „Hej…“ Tada sam još bio u Interu, to je bila 2009. godina. I onda joj kažem: „Imaš li ti neku drugaricu? Mislim, vas dvoje se, eto, tek upoznajete, zajedno ste, da tako kažem.“ I onda je ona bila kod mene kući i rekla: „Da, imam jednu drugaricu.“ Pokazala mi je Saru, a ja sam pomislio: „Pa da, ali zapravo mi deluje nekako previše fino i ozbiljno.“ Zato nisam bio siguran da li je za mene, ali, reko’, ajde”.
Zašto, kakav je inače tvoj tip žene?
“Ne, ne, nije stvar u tipu. Jednostavno, ta fotografija koju mi je pokazala… bila je u nekoj haljini i, čini mi se, držala je neku fasciklu, u crvenoj haljini. Bio sam u fazonu – pa šta ako sad ide na fakultet? A ja, ljudi moji, nemam apsolutno nikakve dodirne tačke sa fakultetom. Budimo iskreni. Ipak, rekao sam: „Da, može, sviđa mi se. Lepa je devojka. Hajde da stupimo u kontakt.“ I tako, stupili smo u kontakt, pričali smo i dopisivali se, a ja sam joj u porukama bio u fazonu: „Znaš, Marko Arnautović, Inter Milano“, mislim, to mi je tada bio apsolutni adut”.
Nije mogla da kaže ne?
“S obzirom na ime, zar ne? Ne može da kaže ne sad kad je ja zovem u Milano. I onda joj ja napišem: „Hej Saro, voleo bih da te pozovem u Milano.“ A ona mi mrtva hladna odgovara: „Je l’ ti misliš da sam ja jedna od takvih, ili šta ti misliš ko sam ja?“ I ja sam u fazonu: „Šta? Kako to misliš?“ A ona kaže: „Pa, ako takve tražiš, naći ćeš ih na pretek u Milanu. Zato me ostavi na miru. Ako hoćeš da me upoznaš, moraćeš ti da dođeš u Bremen“. I ja onda kažem njoj, mojoj drugarici: „Šta je bre s ovom? Ja je zovem, sve plaćam, častim.“ I onda se, eto, taj kontakt nekako prekinuo, prosto je izbledeo. Više se nismo čuli, i kako je Bog hteo, ja pređem u Verder. I onda…”
I dalje si mislio na nju?
“Da, da. Pređem u Verder iz Bremena i pozovem je, a ona u međuvremenu našla dečka. I opet mi se javi ona misao u glavi: „Ej, ja sam Marko Arnautović. Šta on sad tu hoće?“ U glavi mi je uvek bilo tako. Znaš, tada sa 19, 20 godina, bio sam užasan. Bilo je gadno. Sad to svi znamo. Svi vi to znate. Ne moramo tu ništa da se lažemo. Bio sam baš loš. I onda ona kaže: „Ne, imam dečka. Možeš li, molim te, da me ne zoveš više?“. I ja pozovem ponovo. Onda se on javi i kaže nešto u stilu: „Slušaj, ne zovi više moju devojku.“ A moj ego… I ja mu kažem: „E, nemoj tako da razgovaraš sa mnom.” Znaš šta hoću da kažem? Zato što, ne želim sada to da izgovorim, ali verovatno možeš da zamisliš u kom je to smeru išlo. Znaš šta hoću da kažem? Posle toga je bilo potpuno nepotrebno, u fazonu, ne moramo ni da se viđamo i to. Ma, nema veze, j*bi ga. I tako se to završilo, a onda, posle nekih godinu, godinu i po dana, igrali smo neku utakmicu, pobedili smo, i otišli u jedan klub u Bremenu”.
I tu si je sreo?
“Moj brat Danijel je bio tu. Svi smo otišli tamo. I onda vidim Saru za šankom, i čekam, čekam i čekam, gledam da li će joj prići neki tip. Znaš, možda je bila tu sa dečkom, nisam znao. I odjednom kažem bratu: „Slušaj, Danijele, bi li mogao možda da odeš do nje i pitaš je da li hoće da se popne gore kod nas?“ A on kaže: „Da, da, što da ne?“ I Danijel siđe dole, popriča sa Sarom, a Sara mu kaže: „Ne, ako nešto hoće, neka on siđe dole. Šta ću ja gore kod njega?””.
Ostala je dosledna.
“On (brat Danijel) se penje gore i to mi prenosi. A ja mislim u sebi: „Da, važi, okej. Sad opet nešto glumi. Okej, nema problema. Siđem dole, ni sam ne znam šta pričam. Kažem: „Ćao, ćao, Marko ovde.“ Ona kaže: „Da, znamo se, bla, bla, bla.“ Ja pitam: „Kako si?“ A ne znam ni sam, nisam ni znao šta pričam, glasna muzika i sve to. Nisam znao ni šta da joj kažem, razumeš. Kad te neko već u startu onako ohladi, bio sam skroz nervozan i zbunjen. Nisam znao šta da joj kažem, šta da je pitam. Da, ali baš smo lepo popričali tih par minuta, i onda joj kažem: „Da li bi mi dala svoj broj telefona?“ A ona kaže: „Ne. Ako hoćeš, pošalji mi poruku.“ E sad, ne sećam se da li je to bio Instagram ili Fejsbuk, nemam pojma. „Pošalji mi tamo poruku, pa ćemo pričati.” Ja u fazonu: „Okej.“ Popnem se gore kod Danijela i kažem: „Opet ovi njeni filmovi. Ne da mi broj, te ovo, te ono. Nemam pojma šta sad glumi, ali ga pretera. Al’ nema veze.“ I u nekom trenutku sam joj poslao poruku, počeli smo da se čujemo, i onda smo se videli, ali smo se viđali samo u društvu. Nije htela da se nađemo nasamo. Htela je da u to bude uključeno društvo jer onda ljudi ne bi pričali: „Vidi, viđa se s Markom nasamo“, i tako dalje, bla, bla, bla. I od tada smo se sve češće viđali, saznao sam više o njoj, a onda sam dobio i taj broj telefona. I onda su stvari krenule u pravom smeru. I eto, od tada je prošlo 15 godina“.
Da li te je privukla baš zato što nisi mogao da je osvojiš odmah?
“Da, apsolutno, definitivno. Verujem da je upravo to bio razlog. Onaj, da kažemo, presudni trenutak je bio kada sam je pozvao na roštilj kod mene kući. Tada smo se već neko vreme čuli i bili u kontaktu. Pošto smo već neko vreme bili u kontaktu, i sve je išlo super, ja joj kažem: „Hoćeš da svratiš kod mene? Pravim roštilj.“ Ona kaže: „Da, nema problema.“ Ja joj kažem: „Biće mi tu i porodica.“ „Da, da, nema problema.“ I tako smo sedeli, pravili roštilj, završili s jelom, i odjednom sedimo svi mi tu i ja skontam da nema Sare. Uđem u kuću, gledam okolo, i vidim Saru kako priča sa mojom majkom i usput joj pomaže, pere sudove, sklanja stvari. A ja u fazonu: „Čekaj malo, je l’ ja to dobro vidim?“ Mislim, to je tačno ono što bi svako poželeo, znaš šta hoću da kažem? Ali ne želim da ispadne… nisam ja tip koji će reći nešto poput: „Ti ostani u kuhinji, čisti moju kuću i ni reč da nisi rekla.“ Moja žena je potpuno… Može da ode i na odmor sa drugaricom, potpuno sam opušten što se toga tiče“.
Da, da, da. Ali te je ipak impresioniralo to što se ponudila da pomogne.
“Da, to me je u tom trenutku baš impresioniralo, znaš. Ipak je to i dalje taj mladi um, ali znaš, taj naš srpski mentalitet i sve to. I onda ona izađe napolje da uzme nešto, a majka mi kaže: „Ženi ovo.” A ja u fazonu: „Koga da zgrabim? O čemu pričaš?“ A majka mi kaže: „Ona je tačno ono što ti treba.“ I onda ja izađem, a ona se vrati unutra, a ja mislim u sebi: „Da, to je to. Sad moram da dam sve od sebe”. I od tog trenutka prošlo je 15 godina.
U čemu je tajna vaše dugovečne ljubavi?
“Razumemo se, veoma se dobro razumemo. Naravno, znam i da smo imali prilično stresa. To je normalno, kao i u svakoj vezi. Ne postoji savršena veza. Ako mi neko kaže: „Da, nikada se nisam posvađao sa ženom, ili nismo imali loš period, ili tako nešto“, to je laž. Ako sada dovedem ovde recimo 100 ljudi, njih 99 će reći: „Da, ja imam neverovatnu vezu“, jer verovatno ne smeju ništa da zucnu. Plaše se ili nje ili njega. Ali mene za to baš briga. Ja smem sve da kažem. I naravno, imali smo svoje uspone i padove, ali na kraju krajeva, ja ne mogu da živim bez nje, ona ne može bez mene, i imamo dvoje prelepe, zdrave dece. Zaista nema ničeg boljeg. Naravno, sve to daje i puno materijala za raspravke…”
O čemu se raspravljate?
“Ona ima vatren temperament, jači i od mog. Ali i ja imam jak temperament, a znaš kako to bude kad se dvoje takvih nađe, onda stvarno ume da bude svašta. Strast je prisutna i to će zauvek da ostane tako. Sara je moja i zauvek će ostati moja, kraj priče“, zaključio je između ostalg Arnautović.
Sport.org.rs/ I. V.