Danima i nedeljama, sa punim pravom i razlogom, fudbalski svet ismeva polufinale Lige šampiona koje igraju Atletiko Madrid i Arsenal.
Nakon utakmice PSŽ-a i Bajerna, koja je završena rezultatom 5:4 i koja je verovatno najbolja u proteklih nekoliko godina ili čak decenija, usledio je jedan potpuno drugačiji meč, potpuno drugačijih timova.
Atletiko i Arsenal nadmetali su se u njima znanim disciplinama i filozofijama.
Ono što niko ne razmišlja, jeste to da postoje veoma male, ali opet dovoljno velike šanse i scenario u kojem će upravo „jorgandžije“ ili „tobdžije“ osvojiti Ligu šampiona ove sezone.
Svet nije spreman da proguta tu veliku i gorku pilulu, a koliko je fudbal nepredvidiv, ne bi smelo začuditi da se upravo to desi.
Kriv je novi sistem
„Kosturi“, žrebovi i novi sistem, doneli su takav rasplet da je zaista nepravedno da se Bajern i PSŽ sastaju u polufinalu, a ne u borbi za „ušati pehar“.
Upravo su Atletiko i Arsenal profitirali iz svega toga. Iako je Atletiko morao da eliminiše Barselonu, olakšavajuća okolnost je ta što su na drugoj strani „kostura“ bile ekipe poput Bajerna, PSŽ-a, Real Madrida, Mančester sitija, Liverpula…
Sa druge strane, mora se priznati da nije podjednak uspeh eliminisati timove kakvi su Leverkuzen, Sporting, Totenhem i Briž…
Ipak, dok o tome kukamo sada, ukoliko Atletiko ili Aresnal osvoje Ligu šampiona, već za par meseci se nećemo sećati takve raspodele snaga.
Sudar svetova i u čemu je razlika?
Dva polufinala ovogodišnjeg izdanja elitnog takmičenja donela su i dva potpuno različita pogleda na fudbal. Čak su i najveći laici primetili da ono što su igrali Bajern i PSŽ, nema previše sličnosti sa drugim polufinalnim parom.
Gde i u čemu se to razlikuju ove četiri ekipe? Da li su to finansije i sastavi timova, ili pak filozofije i mentalitet trenera, ali i samih klubova?
Atletiko i Arsenal potrošili su gotovo jednako para koliko i bilo koji drugi tim u Evropi, ako ne i više.
U njihovim redovima igraju neki od najboljih fudbalera današnjice na mnogim pozicijama, sa najvećim platama i najboljim tretmanima.
Opet, zašto je razlika u odnosu na Bajern i PSŽ toliko primetna?
Koliko god potrošio sredstava i koje god igrače doveo, dokle god je Dijego Simeone na klupi tima iz prestonice Španije, Atletiko će biti ovakav kakvim ga znamo.
Prihvatili su ulogu ekipe koja je tu da velikani polome zube na taj tvrd orah. Ponose se time da služe da kvare planove drugima i da su autsajderi, iako to ne bi morali biti.
Upravo zato, oni nisu tim koji pobeđuje i osvaja. Najveći uspesi su im dva trofeja u domaćem prvenstvu za 15 godina i dva finala Lige šampiona. Ipak, finala i porazi u istim su uspesi koji se brzo zaborave.
Sa druge strane, Arsenal je tim u procesu reforme, samo što ta reforma traje već sedam godina.
Sedam godina je prošlo otkako je Arteta seo na klupu tima za koji je igrao i koji pokušava da učini pobedničkim.
Iz nedelje u nedelju vidimo neke njegove inovacije, motivacione govore i pokušaje da ide koracima svog učitelja.
Ipak, Arteta nije Gvardiola i njegov tim nije ni blizu nijednom koji je Pep trenirao. Arsenalu ne samo da nedostaju trofeji, već i sistem i igra koja će ostaviti traga u istoriji.
A šta ako?
Na velikom su udaru kritika Arsenal i Atletiko, ali sve to u samo par utakmica može pasti u vodu.
Arsenalu nedostaju trofeji kako bi opravdao sve ono što im se stavlja na teret svih ovih godina. Sve one „korner i aut“ taktike, manjak rizika, sva vraćanja lopte unazad, sva pametovanja i traženja patke ili zeca na slici, sve će dobiti smisao i svima će se zapušiti usta.
Was bro cooking this whole time?!
Arteta looks like he finally might be getting his Arsenal team to see that duck #Arsenal #MikelArteta #PremierLeague #EPL #football #footballmemes pic.twitter.com/NLEXTxJh9O
— Prime Video Sport AUNZ (@pvsportaunz) March 16, 2026
Bili su u igri za četiri trofeja, a ostali su u borbi za dva. Dva najvažnija.
Zakomplikovali su sebi sudbinu u Premijer ligi i moraće da se bore do poslednjeg minuta i gola. U Ligi šampiona dele ih dve pobede do istorijskog uspeha, koji nikada nije pošao za rukom i nogom stručnjacima i igračima u timu iz severnog Londona.
U finalu je sve moguće, floskula je koja vrlo lako i vrlo brzo može da se dokaže tačnom. Upravo će u njoj Atletiko i Arsenal tražiti svoju šansu.
Možda Bajern i PSŽ igraju atomske i totalne fudbale na gol više, možda su za nekoliko klasa bolji, ali to im nikako neće garantovati pobedu. Ne u finalu Lige šampiona.
Šta će se desiti ako Atletiko ili Arsenal, svojim često teško gledljivim fudbalom, slave u finalu i budu šampioni Evrope.
Navikao je fudbal svoje ljubitelje na velika razočarenja, ali utisak je da bi se u ovom slučaju otišlo korak dalje.
Otišlo bi se u krajnost koja će biti teško prihvatljiva. Dobili bismo nove Simeonee i nove Artete, koji bi uspehom mogli sve da pravdaju. Sve svoje ideologije, ma koliko besmislene bile i ma koliko one unazadile fudbal.
Ovo nije poziv na mržnju usmerenu ka Atletiku i Arsenalu, ka Simeonu i Arteti, već poziv da se u finalu navija za Bajern ili PSŽ, da se navija za fudbal i dobrobit istog.
Sport.org/A.P.