Gorko-kiseli engleski humor usred sopstvenih jada, a na račun Novaka Đokovića, kod nas je bespotrebno uzdignut na nivo još jedne nacionalne provokacije.
Odlazeća godina je izvela na međunarodnu scenu nove reči, kovanice i skraćenice, počevši od trodelne reči kovid, na koju smo prvo navikli. Kao i u svim dramatičnim periodima, kada emocije nužno sabijaju duge i nerazumljive tehničke izraze u skraćenice, a usput im često dodaju neku ideološku poruku, zavisno od centra iz kojeg stižu.
Kovanica „kovidiot” se na internetu vodi kao novi prilog „urbanom rečniku”, ali nije vezana za grad, nego je iskovana u „globalnom selu”, na društvenim mrežama, a tim selom, opet, vladaju engleski jezik i anglosaksonske zemlje. I globalno i nije.
Nova reč je osvojila tviter pre dolaska proleća, u prvom naletu kovida, različito raspodeljenom na različite delove sveta. Ubrzo se pojavila i manje-više „zvanična” definicija: „Kovidiot je osoba koja ignoriše zahteve javnog zdravlja i bezbednosti, ili kupuje mnogo više nego što joj je potrebno, ugrožavajući time druge”. Najčešće se pominju primeri grljenja sa svakim na ulici i kupovine 300 rolni toalet papira.
I tako, kada su ovde preneti navodi da je britanski „Dejli mejl” proglasio Novaka Đokovića za sportskog „kovidiota godine”, mnogima je to zazvučalo deset puta ružnije i prljavije nego što zaista jeste. Nije da nije, ali bolje je da shvatimo realni status te poruke, nego da je dižemo na nivo „nove britanske provokacije na sportskom i nacionalnom nivou”, kao što se već i zbiva u raznim glavama.
Prvo, valja se podsetiti da je „Dejli mejl” najniži nivo tabloida sa šljaštećim rekla-kazala pričama o huka-bruka-muka temama, za stid svih Britanaca koji drže do sebe. To je glasnogovornik niskih strasti, među kojima je jedna od bolnih i teniser iz Srbije, malerozna kob Endija Marija i sponzorsko-medijskog carstva Rodžera Federera i Rafaela Nadal. Uz sve to, teniser koji je sa 19 godina odbio britansko državljanstvo i koji, nasuprot Englezima, često govori ono što misli van terena.
Povodom decenije Đokovićeve dominacije svetskim tenisom, „Dejli mejl” je mogao da objavi celu knjigu prljavština na njegov račun, kojima je kod nas redovno ukazivan daleko veći značaj nego što izvor zaslužuje. Imamo i mi svoje žute verzije „Dejli mejla” i svako može da se zapita – da li im i koliko veruje. Naravno, mnogi anglosaksonski mediji su tobož neutralno prenosili zapaljive navode „Dejli mejla” i smečovali loptice koje im je nabacivao, ali u ovom slučaju imaju većih briga i važnijih „kovidiota” da se o jadu zabave.
U periodu najvećeg nezadovoljstva Britanaca od Drugog svetskog rata, u kom se vlasti još nisu izborile sa duplim haosom bregzita i kovida, a tek završeni drugi nacionalni karantin smenila nova vrsta kovida i 40 država im zatvorilo granice, bilo bi ne samo tragi-komično, nego i suludo, da se, na primer, „Tajms” ili „Gardijan” pridruže ruganju najboljem teniseru sveta, zbog junske organizacije „Adria tura”.
Niti je priča o ovoj etiketi nova, niti potiče od „Dejli mejla”. Nju su različiti „tviteraši” i potom anglosaksonski mediji prikačili Đokoviću još krajem juna. Britanski tabloid ju je samo, u zao čas po njih, izvadio iz prašine, arhivirajući utiske godine. U nedostatku lepših vesti za britanski sport i posebno tenis – u sezoni bez Marija i Vimbldona – latili su se svog plitkog, ovog puta gorko-kiselog, engleskog humora.
Gde je tu Novak Đoković, gde su tu odnosi Srba i Britanaca? To su za ojađene Britance potpuno nevažne teme. A za nas je važnije da se ne zalećemo bolećivo na svaku tabloidnu glupost, s parolama „oni protiv nas” i „mi protiv celog sveta”. Lakše je u ovom turobnom vremenu boriti se sa izmišljenim neprijateljima, ali važnije je da se okrenemo sebi i pokušamo da razumemo druge.
Iako živimo u vremenu globalizacije, nerazumevanje međusobnih različitosti sve više iskače na videlo što se jače potiskuje. Mi se još nismo navikli na različite podrugljive naj-titule koje se u nekim zemljama lako dodeljuju i lako primaju. Nismo ranije ni imali kandidate za takve „trofeje”, jer su prvi na udaru najbolji u svetu, a kod nas je samo jedan takav i poruge njemu primamo lično. Sa mnogo više žestine i nepravde ga sami kritikujemo nego što to dozvoljavamo drugima.
Povrh svega, mi često zaboravljamo da je tenis anglosaksonska imperija, u kojoj oni više ne pobeđuju ali i dalje određuju pravila i dele ordenje, dok naš čovek može samo da pobeđuje, a ne i da bira muziku. Oni, pak, veoma teško mogu da prihvate različitost našeg mentaliteta kao strani uzor u sopstvenom dvorištu. Niti da dobre namere i još više dobrih dela, jednog briljantnog sportiste bučnog i prkosnog karaktera, stave ispred zaslađenih i dvoličnih modela prividnog savršenstva i nepogrešivosti.