Preteško je, pogotovo na prostoru brdovitog Balkana, proplivati kroz talase emocija i dati reč razumu. Ali je i pravedno to učiniti, pogotovo kada se mora pružiti ruka vrednim, hrabrim i neustrašivim ljudima, o čijem uspehu se priča i van ovog predivnog i često nedokučivog poluostrva.
Jedan od tih ljudi je Đoan Penjaroja.
Kao neko ko je stasavao uz časove ljubavi Duška Vujoševića i uz ogromno poštovanje prema svim profesorima tog specifičnog crno-belog univerziteta, mora se skinuti kapa i jednom Špancu, koji je došao u klub kada to niko nije hteo.
Nekada sport ume da bude brutalno nepravedan. Kada biste pitali Đoana Penjaroju, svakako on to ne bi rekao, ali je on, bez dileme, savršen primer koji brani pomenutu tezu.
I u tome leži još jedna dimenzija njegovog junaštva – neće sebe isticati, neće sebe da stavlja ispred ideje, ne traži priznanja, lovorike i tapšanja po ramenu.
Neki treneri dođu tiho, neki uz mnogo halabuke. Trenutak u kojem je Španac došao do klupe Partizana – prošavši kroz pakao (za koji ne da nije kriv – već sa kojim nema apsolutno nikakve veze), glasniji nije mogao biti.
Trenutak u kojem se prihvatio posla svakako je jedan od najcrnjih trenutaka na stranama crno-bele knjige istorije. Na prste jedne ruke bi se pronašli ljudi koji bi se prihvatili takvog posla u takvom momentu.
Ali, Penjaroja je, srećom po navijače Partizana (priznaće to, samo još nije vreme), jedan od tih. Retkih, hrabrih, samouverenih.
Zasukao je rukave, pa počeo da radi u tišini. Sa tegom na nogama, svakog dana kao na giljotini koju su spremili navijači Partizana i kompletna košarkaška javnost u Srbiji.
Opet, druga strana novčića mora se uzeti u obzir i priznati legitimitet osećanjima crno-bele porodice. Otišao je najveći trener u istoriji (ne samo Partizana), na način koji nipošto nije zaslužio, pa su generacije Partizanovih tribina tražile krivca.
Iako to zaista nije, Penjaroja je bio laka meta. Najlakša. Za sav bes i frustracije.
Znao je to, ali je pristao. Zbog ideje, vere u sebe i ekipu. Na kraju, i zbog tih istih tribina, jedinstvenih na planeti.
Znao je da mora da pronađe način da probudi i razmrda veličinu kao što je Partizan.
Znao je da mora da umiri duhove prošlosti pod svodovima Beogradske arene.
Znao je Španac da mora crno-belom svetu da ponudi smisao i da mu je za sve to potrebno čudo…
I stvorio ga je.
Bez velikih reči, bez teatralnosti prionuo je na posao. Poput arhitekte koji poštuje temelje, ali zna da mora da ih ojača pre nego što krene na ostatak radova.
Njegov Partizan nije bučan. Funkcionalan je. Haos je zamenila struktura. Stidljivo se priča ponovo o Partizanu u lepšem kontekstu.
Njegove ideje i promene nisu one koje dižu publiku na noge. Pogotovo ne u ovim okolnostima. To su promene koje se primećuju tek kada ih više nema.
A to je sve njegov usud – kako meriti čoveka koji dolazi posle mita? Kako tražiti aplauz, skandiranje u priznanje na mestu gde su emocije uvek vodile glavnu reč u odnosu na racionalnost?
I na takvu sudbinu je spreman Španac. Da ne dobije pohvale koje zaslužuje. Da, možda, nikada ne bude voljen kao neki drugi. Opet – nikako se ne sme smetnutni sa uma – ni svojom krivicom niti krivicom njegovih prethodnika.
Ali sport, kao i vreme, ima jednu osobinu, konstantu kroz istoriju – na kraju ogoli sve do suštine.
A suština će, na posletku, postati svima jasna – postojao je trener koji je napravio čudo, u trenutku kada niko nije hteo ni da pokuša.
I možda baš zato – kada se svetla u Areni stišaju, a emocije splasnu – njegovo delo će govoriti glasnije nego što je ikada mogao on sam.
Sport.org.rs/M.J.