Vizija nekadašnjeg generalnog sekretara Fibe, da može da se napreduje samo ako se igra protiv boljih od sebe (spajanje NBA i ostatka sveta), dovela do toga da bi danas selekcija igrača s prostora Jugoslavije mogla ravnopravno da se nosi sa Amerikom u najjačem sastavu.
Na kvalifikacijama za Olimpijske igre u Barseloni 1992. godine kubanski igrači su poneli fotoaparate da bi se slikali s najvećim zvezdama američke košarke. Bilo je to prvo pojavljivanje Tima snova, u Portlandu, 28. juna 1992, kada su Majkl Džordan, Medžik Džonson, Leri Bird i ostali asovi tog tima savladali Kubance sa 136:57. Nepun mesec kasnije, Amerikanci su bili najveća atrakcija na olimpijskom turniru, stigavši do zlata s prosekom od 117,3 poena po meču i pobedama sa 43,8 poena razlike.
Zbog toga su mnogi kritikovali generalnog sekretara Svetske košarkaške federacije (Fiba) Boru Stankovića, smatrajući da je smešno gledati kako američki profesionalci „šamaraju” ostatak sveta. Kritike je trpeo i komesar NBA Dejvid Štern, zato što je prihvatio Stankovićevu „ludačku ideju” o spajanju NBA i ostatka sveta.
Štern o Borinoj mudrosti
– Kad smo saopštili naš dogovor (o ujedinjenju), aprila 1989, mediji u Americi bili su veoma neprijateljski nastrojeni prema tome. Rekli su: zašto ovo uopšte radimo kad ostatak sveta nikad neće biti tako dobar kao Amerika. Međutim, vrlo brzo se potvrdila Borina mudrost, da možeš da napreduješ samo ako igraš protiv boljih od sebe. Jugoslavija je osvojila zlato na Svetskom prvenstvu u Indijanapolisu 2002, kad su Ameriku predstavljali igrači iz NBA; dve godine kasnije Argentina je bila olimpijski šampion u Atini… Na Olimpijskim igrama u Riju 2016. imali smo 54 NBA košarkaša u 12 reprezentacija. Ako uračunamo i draftovane igrače, koji su odlučili da nastave karijeru u Evropi i Južnoj Americi, dolazimo do broja 61, što najbolje ilustruje koliko se košarkaški svet promenio posle Barselone – rekao nam je Dejvid Štern (1942–2020) u ekskluzivnom razgovoru pre četiri godine u Ženevi.
Moglo bi da se kaže da je nagoveštaj ovog vremena bilo Omladinsko prvenstvo sveta u Bormiju 1987, kada je Jugoslavija preotela zlato američkom timu iz koga su svi igrači nastavili karijere u NBA, a neki i postali slavna imena (Geri Pejton, Leri Džonson, Stejsi Ogmon…, selektor Leri Braun, potonji prvak NBA sa Detroitom). Ono što je sa Divcem, Đorđevićem, Kukočem, Rađom i ostalima započeo u mlađim selekcijama selektor Svetislav Pešić, nastavio je u seniorima Dušan Ivković koji, kao i čitava ta generacija, nije imao sreće da se posle tri uzastopna zlatna odličja (1989–1991) okuša protiv Tima snova u Barseloni 1992, zbog raspada Jugoslavije i sankcija Ujedinjenih nacija. Cenu je platio i američki selektor Majk Križevski. Posle tri poraza od Jugoslavije (1987–1990, SAD su igrale sa koledž igračima), nije dobio priliku da vodi reprezentaciju na Olimpijskim igrama u Barseloni (bio pomoćnik Čaku Dejliju).
Upravo dok je stasavala ta jugoslovenska generacija, događale su se još neke epohalne stvari u košarci, gde su paralelno sa odlaskom prvih Evropljana u NBA (Glučkov, Šremf, Volkov, Martin, Divac, Paspalj, Petrović…) Stanković i Štern vodili dijalog o ujedinjenju NBA i ostatka sveta.
– Negde je napisano da smo profesionalce uključili na Olimpijske igre zato što je naš tim (SAD) izgubio u Seulu 1988. godine – rekao je Štern. – Jugoslavija je tada igrala u finalu, a Sovjetski Savez osvojio zlato. Ne, to nije bila naša motivacija! Nismo uopšte razmišljali o tome da idemo na Olimpijske igre s profesionalcima, sve dok nas Bora sredinom osamdesetih nije počastvovao svojim dolaskom u moju kancelariju i izneo svoju viziju ujedinjenja. Bora i ja smo se u Njujorku sreli s Rasom Granikom, u to vreme mojim zamenikom. Predložio nam je da razmotrimo mogućnost uključivanja NBA igrača na Olimpijske igre. Govorio nam je da nije prirodno da Fiba ima pod svojom jurisdikcijom čitav košarkaški svet, osim 350 izvanrednih igrača koji igraju u NBA. Upozorio nas je da će se pojaviti jaka opozicija, pre svega u košarkaškim savezima SAD i Sovjetskog Saveza, što se i dogodilo. Malo je neobično da se Amerikanci i Rusi slože, ali tada su bili na istoj strani. Posle dosta osporavanja, Bora je ipak pobedio. Konačna odluka doneta je na Fibinom kongresu u Minhenu, 7. aprila 1989. godine.
Divac bi danas bio Jokić
Prilikom svog ulaska u Fibinu kuću slavnih, u Ženevi 2016. godine, Štern je posebno istakao jednu ličnost:
– Niko nije toliko doprineo globalnom razvitku košarke kao moj prijatelj, član Nejsmitove kuće slavnih u Springfildu, Bora Stanković!
Obojica su preminuli početkom prošle godine (juče je bila godišnjica od smrti Stankovića). Iza njih je ostalo neprocenjivo delo kome se dive ljubitelji košarke širom sveta. Došlo se do toga da bi danas, recimo, „reprezentacija” igrača s prostora Jugoslavije – predvođena Nikolom Jokićem (Srbija, Denver) i Lukom Dončićem (Slovenija, Dalas) – mogla ravnopravno da se nosi s najboljom selekcijom SAD, s realnim šansama da je savlada.
U tom timu bi bili i Nikola Vučević (Crna Gora, Orlando), Goran Dragić (Slovenija, Majami), Bogdan Bogdanović (Srbija, Atlanta), Bojan Bogdanović (Hrvatska, Juta), Nemanja Bjelica (Srbija, Sakramento), Dario Šarić (Hrvatska, Feniks), Jusuf Nurkić (BiH, Portland), Ivica Zubac (Hrvatska, LA Klipers), Boban Marjanović (Srbija, Dalas), Aleksej Pokuševski (Srbija, Oklahoma), Vlatko Čančar (Slovenija, Denver), Alen Smailagić (Srbija, Golden Stejt) i Luka Šamanić (Hrvatska, San Antonio). Da ne pominjemo one (kao Miloš Teodosić) koji su se vratili u Evropu, a bolji su od mnogih koji su ostali u NBA.
Ovu sezonu započelo je 107 stranih igrača u NBA (rekord 113, 2016/17), među njima rekordnih 14 iz Afrike. Dalas i Denver imaju po šest stranih igrača, Vašington najviše – sedam. Šest stranaca (rekord) našlo se među 15 najboljih igrača u NBA za prošlu sezonu (idealne tri petorke): Janis Adetokunbo (Milvoki, Grčka), Luka Dončić (Slovenija, Dalas), Nikola Jokić (Srbija, Denver), Paskal Sijakam (Kamerun, Toronto), Rudi Gober (Francuska, Juta) i Ben Simons (Australija, Filadelfija). Poslednje dve godine po osam stranih košarkaša (rekord) birano je za Ol-star meč. Trenutno četvorica od petorice favorita (pored Lebrona Džejmsa) za naziv najboljeg igrača NBA (MVP) jesu stranci: Jokić, Embid, Adetokunbo i Dončić.
Posle svega, ostaje samo da se složimo sa Šternom, da se „Borina vizija ispunila”. Nije teško zaključiti i to da bi, recimo, Vlade Divac danas bio jednako velika zvezda kao Nikola Jokić. Po talentu su slični, samo što je Divac (nije bio odan treningu kao Jokić) igrao u vreme kada su stranci bili retkost u NBA, a njihovo privikavanje je bilo dugo i teško.