Uoči pohoda na Poljsku: Kako su nam De Rosi, Đilardino i Babel „oteli“ dve evropske titule

Kako su nam oteli titule – Sećanje na dve odlične fudbalske generacije koje su vratile veru u fudbal srpskim navijačima

Živimo za fudbal i čekamo rezultat u ovom sportu kao kap kiše u pustinji. I ma koliko svi ostali sportovi donosili i zlata i medalja i titula, ništa se ne slavi toliko kao uspeh u fudbalu. A njih je bilo baš malo, gotovo da mogu da se nabroje na prste jedne ruke. I to u mlađim kategorijama, a ne računajući omladinske uspehe u Litvaniji i na Novom Zelandu, najviše će se pamtiti dva „srebra“, odnosno poraza u finalima EP za mlade, 2004. i 2007. godine.

I jedan i drugi rezultat su u neku ruku tada došli kao iznenađenje, ulili veliku nadu i podigli apetite fudbalske javnosti. Jer, nije mala stvar biti drugi u Evropi. Ostaje, naravno, žal zbog tih poraza, ali, valja podsetiti da su prvo Italija, a onda i Holandija tih godina zaista imale neka “strašna“ imena u svojim timovima.

Ono što je krasilo i jednu i drugi generaciju, prvo fudbalera SCG, a zatim i Srbije, kako su nam rekli tadašnji reprezentativci Andrija Delibašić i Damir Kahriman je zaista odlična atmosfera, pored, naravno, očiglednih igračkih potencijala. Neki od igrača kasnije su napravili veoma dobre karijere u seniorskoj konkurenciji i obeležili jedan deo istorije ovdašnjeg fudbala.

Pođimo redom. Ova prva generacija, iz 2004. godine, koja je još nosila čuvene plave dresove u baražu je izbacila Norvežane, a pored Delibašića, tu su bili i igrači poput Danka Lazovića, Branislava Ivanovića, Milana Biševca, Dejana Milovanovića, Miloša Marića, Đorđa Jokića, Simona Vukčevića, Nikole Mijailović i, tada tek nadolazećih Miloša Krasića i Boška Jankovića.

Polako smo krenuli da “odmotavamo“ film sa Delibašićem, koji sada radi kao trener u stručnom štabu Partizana.
“Žao mi je što nismo pružili još više, a mogli smo, ali nam je nedostajalo malo iskustva. Nismo bili ni u punom sastavu u finalu. Jokić i ja nismo igrali zbog žutih kartona. Mada, posle svega što smo prošli i u kvalifikacijama i u grupi na EP, moramo da budemo zadovoljni“, objasnio je Delibašić za MOZZART Sport.

Međutim, tada na kontinentalnom šampionatu u Nemačkoj nije bilo Nemanje Vidića, oko kojeg se već tada otimalo gotovo pola Evrope.
“Nama na tom EP nije igrao Vidić čini mi se zbog povrede, sa njim smo imali čvrstinu pozadi. Bili su tu još i Ivanović, pa Jokić i Baša kao štoperi. Mi smo od Italijana izgubili i u grupi, tada nam nije igrao Danko zbog neke manje povrede.“

U grupi sa Azurima, Belorusijom i Hrvatskom selekcija SCG je zauzela drugo mesto izborila polufinale.
“Nijedna utakmica nije bila laka. Otvorili smo šampionat duelom sa Hrvatskom, pa je bio preokret protiv Belorusije, pa penali sa Šveđanima u polufinalu. Sa ove distance kad gledam, možda smo mogli da budemo i malo pametniji. Sećam se i kvalifikacija za to EP, sve mečeve smo igrali u Novom Sadu i tamošnja publika nas je bukvalno gurala na završni turnir.“

Protiv Hrvatske je junak bio Bane Ivanović koji je dao pobedonosni gol u 86. minutu, usledio je poraz od Italije, a onda i preokret protiv Belorusije za mesto u polufinalu. A tamo ih je čekala Švedska i drama posle penala. Delibašić kaže da ga i dalje “peče“ glupost zbog koje je na meču sa Tri krune dobio karton i propustio meč za titulu.
“Nisam zadovoljan kako sam otvorio to Evropsko prvenstvo, promašio sam penal protiv Hrvatske i, mada smo dali gol iz odbitka. Teško mi je bilo, između ostalog, jer sam znao koliko je navijačima važna baš ta utakmica. Posle sam u polufinalu protiv Šveđana preuzeo odgovornost i dao gol u prvoj penal seriji. Hteo sam da ispravim grešku. Međutim, pamtim, i žao mi je zbog toga, da sam na tom meču zbog gluposti dobio žuti karton i posle nisam mogao da igram u finalu.“

I beše to finale na Rur stadionu u Bohumu. Tražili su izabranici Vladimira Petrovića Pižonašansu da tog 8. juna uzvrate udarac Azurima, ali, nije se moglo protiv ekipe u kojoj su bili Danijele de Rosi, Alberto Đilardino, Andrea Barzalji, Danijele Bonera i Anđelo Palombo.
“U finalu je Mijailović već u prvom poluvremenu zaradio crveni karton, a pritom Italijani su tada imali odličnu ekipu, mnogo fudbalera je već igralo u Seriji A. De Rosi im je bio kapiten, bio je tu i Đilardino. Međutim, i mi smo imali dobru grupu fudbalera koja je nekoliko godina  igrala zajedno. Sećam se i duela sa Hrvatskom, a dosta tih igrača je posle ušlo u seniorski tim i napravilo ozbiljne karijere – Modrić, Kranjčar, Srna, Eduardo…“

Jedan od ključnih faktora u uspehu te generacije, prema Delibašićevim rečima je činjenica da su mnogi bili standardni u svojim ekipama.
“Možda nismo bili vodeći fudbaleri, ali smo imali važne uloge. Danko je već bio u Fejnordu, Vidić u Zvezdi, Simon Vukčević u Partizanu, možda je i to jedan od ključeva uspeha. Baša i Jokić su bili standardni štoperski par u OFK Beogradu. A i ja sam u prvom delu te sezone za Partizan dao tri gola u Ligi šampiona.“

A onda nam je Delibašić otkrio i to da je ova generacija u mladoj reprezentacija bila prilično nedisciplinovana, ali da se to maltene nije ni videlo na terenu.
“Bili smo nestašni, selektor Pižon je imao dosta problema sa nama. Kao da smo bili pušteni sa lanca. Bežali smo u grad dva dana pred utakmicu, znam da se on zbog toga žalio ljudima u savezu. Danka i mene nije ni bilo na prvom, širem spisku za EP, ali su stvari legle posle kroz razgovor sa tadašnjim predsednikom saveza Draganom Stojkovićem i selektorom Savićevićem. Sećam se i da smo u poslednjoj proveri pred EP protiv Irske odigrali 0:0 i to je na neki način bila srećna okolnost za nas, jer smo posle toga vratili u tim. Jednostavno, bili smo klinci, ali smo se uvek svi držali zajedno.“

To Evropsko prvenstvo donelo je Plavima i plasman na Olimpijske igre u Atini, gde je malo nedostajalo da izbije veliki skandal.
“Ta selekcija je izborila i plasman na Igre u Atini, ali tamo se pojavilo samo 13 igrača. Ja sam tada bukvalno rizikovao ugovor sa Majorkom, ali sam video kakva je situacija i da postoji opasnost da nas čak ne bude dovoljno za turnir. Rezonovao sam – na Olimpijske igra se ide jednom ili nijednom u životu, to nisam želeo da propustim. Ne žalim zbog te odluke uprkos svemu.“

I dalje je u kontaktu sa „klasićima“, a priznaje da mu ne deluje da je od tog EP prošlo već 13 godina.
“Deluje mi da je prošlo samo četiri, pet godina. Pomalo se i šokiram kad pričam sa ljudima. Vidić i ja smo, čini mi se, među prvima završili igračke karijere, ali neki su i danas na terenu, Bane, Krasić… I dalje sam u kontaktu sa igračima iz te generacije, sa Dankom i Simonom sam i kum. Žao mi je i što još više igrača nije uspelo iz te generacije, ali sećam se kakva je bila paklena konkurencija u napadu tih godina. Milošević, Kežman, Kovačević i drugi , nisi mogao ni da priđeš. Sada napadači lakše dolaze u situaciju da zaigraju za reprezentaciju.“


SCG – ITALIJA 0:3

Strelci: De Rosi u 32, Bovo u 83. i Đilardino u 84. minutu.
Stadion: Rur u Bohumu.
Gledalaca: 18.000.
Žuti kartoni: Mijailović, Biševac, Matić (SCG), Donadeli, De Rosi, Del Nero, Bovo (Italija).
Crveni kartoni: Mijailović (SCG) u 34. i Ivanović (SCG) u 88. minutu.

SCG: Milojević, Ivanović , Mijailović, Miladinović (od 79. Neziri), Baša, Biševac , Stančić, Marić, Milovanović (od 63. Matić), Lazović, Đalović (od 46. Vukčević).

ITALIJA: Amelia, Moreti, Bonera (od 90. Zakardo -), De Rosi, Palombo, Barzalji, Bovo, Donadel (od 88. Brigi), Mesto, Đilardino, Skuli (od 72. Del Nero ).


HOLANDIJA 2007. – LET ĐUKIĆEV ORLIĆA SUROVO ZAUSTAVLJEN NA KORAK DO SNA 

A onda je u godinama koje su usledile došlo do razdvajanja državne zajednice, Srbija i Crna Gora su krenule svaka svojim putem. I debitantski nastup fudbalske reprezentacije Srbije na nekom značajnijem takmičenju bio je upravo na EP za mlade 2007. godine u Holandiji.

Čudne i u najmanju ruku neobične su bile okolnosti pod kojima je ova ekipa uopšte uspela da izbori plasman na taj turnir. U baražu je od Švedske kod kuće izgubila sa 3:0 i svi su već otpisali ekipu Miroslava Đukića. Međutim, u revanšu u Trolhatanu gledali smo verovatnu jednu od najboljih ili makar najubojitijih partija neke reprezentativne selekcije Srbije – 5:0 za Orliće i viza za EP je overena.

Prvi golman tog tima, a sada čuvar mreže Crvene zvezde Damir Kahriman rado je za naš portal pokušao da evocira uspomene i detalje iz tog perioda.
„Nama se otvorila šansa te godine, jer su sticajem okolnostima i po nekim tadašnjim pravilima spojene čak tri generacije, mislim ’84, ’85 i ’86. godište. A odlasku na prvenstvo u Holandiji prethodio je i onaj čuveni baraž sa Šveđanima“, rekao je na početku razgovora za MOZZART Sport Kahriman koji je izabran u idealni tim šampionata.

A šta je prvo što mu pada na pamet kada se pomene to takmičenje u Holandiji? Podsetimo, tada su Krasić i Janković izrasli među glavne zvezde, tu su bili i Ivanović, Duško Tošić, Lola Smiljanić i Antonio Rukavina i mnogi drugi.
„Prvo je provala oblaka pred finale u Groningenu, maltene nismo mogli ljudski ni da se zagrejemo za meč. Inače, bila je to dobra generacija, selektor Đukić je radio odličan posao. Znalo se ko šta radi u timu, malo smo pričali van terena, a mnogo više na njemu, uoči polaska na EP smo se potajno nadali dobrom rezultatu i na kraju smo uspeli u tome.“

Kao i kod one generacije iz 2004. godine, atmosfera je bilja ključ dobrih rezultata, uz Đukićev način rada.
„Uvek je lepo setiti se tog šampionata, mada ostaje žal zbog poraza od Holandije u finalu. Imali smo fenomenalnu atmosferu, tu je bio i Dejan Govedarica, posetio nas je i Bata Mirković, čak su i oni igrali ševe sa nama, imali smo veliku podršku i sve to nam je mnogo značilo.“

Srbija se takmičila u Najmehenu, a grupa je bila i više nego jaka. Redom, Orlići su igrali sa Italijom, Češkom i Engleskom i osvojili su prvo mesto sa šest bodova. Golom Dejana Milovanovića pobeđeni su Azuri, a Boško Janković je srušio Čehe pogotkom u poslednjim sekundama. Inače, selektor Đukić nije baš imao sreće na tom takmičenju kada su u pitanju povrede igrača. Valja podsetiti da su tada za Italiju igrali i fudbaleri poput Đorđa Kjelinija, Rikarda Montoliva, Đuzepea Rosina, Gracijana Pelea i Domenika Krišita.
„Sećam se i da se Krasić povredio na prvoj utakmici protiv Italije, umesto njega je uleteo Bambi Tošić i onda se to odsustvo nije mnogo ni osetilo. A imali smo problema i sa golmanima, povredio se Igor Stefanović, a tu je pored mene još bio i Aleksandar Kesić.“

U poslednjem kolu takmičenja u grupi selektor Đukić je na teren poslao drugi tim jer je Srbija već osigurala prvo mesto. Uprkos dobroj igri Orlića, Englezi su slavili sa 2:0.
„Igrali smo za gol više, sećam da i je protiv Engleske, u nebitnoj utakmici, iako smo izgubili, naš drugi tim odigrao toliko dobro da niko nije mogao da veruje. Ni mi, ni novinari, što domaći, što strani.“

Ako je italijanski tim, iz današnje perspektive bio pravi fudbalski golijat, šta reći za belgijsku reprezentaciju koja je pala u polufinalu. Pod svodima krova stadiona Gelredom u Viteseu, Aleksandar Kolarov i Dragan Mrđa su čekirali protivniku povratnu kartu za Brisel. A za Belgiju su tada igrali Maruan Felaini, Kevin Miraljas, Jan Fertongen, Aksel Vitsel i Entoni van den Bore.
A finale? Finale sa Holandijom nećemo pamtiti po dobrom, mada nema ničeg sramotnog izgubiti od ekipe koja su kao da imaju turbo motore nosili Rajan Babel i Rojston Drente. Na kraju 4:1 uz još jedan crveni karton koji je zaradio Kolarov.
„Mi smo se skupili na tri meseca, a Holanđani su dve godine bili zajedno i gradili ekipu. Mislim da čak nismo odigrali nijednu kontrolnu utakmicu. Iskreno, nemam osećaj da je prošlo 10 godina, mada sam stekao kao i svi dosta iskustva u međuvremenu. Bili smo tada detinjasti, a sada smo ipak zreli ljudi.“

Iako su poređenje uvek teška, pitali smo Kahrimana za kraj, ta selekcija u odnosu na ovu koja će krajem nedelje započeti sopstveni put na kontinentalnom šampionatu u Poljskoj, kojoj daje prednost, u čemu, i zašto?
„Današnja selekcija je ipak u blagoj prednosti, jer je kod nas bilo vrlo malo internacionalaca u tom trenutku, Bane Ivanović, Krasić i Mrđa. Sadašnji reprezentativci verovatno i bolje znaju da se nose sa tim. Računam da će selektor Lalatović da sredi kako treba, znam da voli borbene ekipe. Samo neka se trude da uživaju kao mi. Mi smo imali punu slobodu, ali smo istovremeno bili i disciplinovani. Svi kao jedan. Neka tako bude i sada“, zaključio je Kahriman.

I upravo tako. Svi kao jedan, a možda je konačno došlo vreme i za to zlata uz pehar namenjen prvaku Evrope.

[youtube https://www.youtube.com/watch?v=qc-NGKh_UjE]

(FOTO: MN Press/Action Images/Starsport)

Izvor Mozzartsport

Pročitajte i ovo:

Ostavi komentar

Translate »
%d bloggers like this: