Najtrofejniji srpski stručnjak kao selektor podigao reprezentativce Crne Gore do neslućenih visina na startu mondijalskih kvalifikacija

Osvajao je titule i gradio trenersku ikonu Srbije u kojoj još nije dočekao davno zasluženo priznanje – dobijeno u Crnoj Gori. Unapred otpisana u grupi smrti, reprezentacija Sokolova s novim selektorom, počela je mondijalske kvalifikacije rezultatima iz snova. Iz vojske zaslužnih – izdvojio se najzaslužniji – fudbalski komandant i strateg LJubiša Tumbaković. Ostao je gord i posle šokantnog poraza od najslabijeg među četiri prva rivala…. Držeći se valjda NJegoševe misli: „čašu meda još niko ne popi, dok je čašom žuči ne zagrči”, spreman je da Sokolove do Moskve 2018, sprovede kroz turbulentniji prostor od onog koji se ukazivao posle prva tri iskušenja…

Nije ga iznenadilo pitanje na početku priče:

– Da li sam pročitao Gorski vijenac? Jesam, davno u školi, ali, nisam naučio napamet…

Rođeni Beograđanin, u prilici je da pod stare dane uči Gorski vijenac, kako uopšte izgleda biti Dorćolac na privremenom radu u Podgorici?

– Interesantno. Iz više razloga, a jedan je što se za nas fudbalske trenere nikad ne zna gde ćemo da završimo. I ne slažem se sa konstatacijom „stari trener”… Pre bih rekao: trener koji je dugo u fudbalu…

Nisam rekao stari trener, nego stari Dorćolac…

– Dobro, mala je razlika… Nemam utisak da sam otišao u inostranstvo, nego kod meni bliskih ljudi, prijatelja, naše braće… Mnogo mi prija odnos tih ljudi prema meni, ponašam se upravo onako kako sam se ponašao u mom Beogradu, svojevremeno na Dorćolu, kasnije na Voždovcu. Lepo mi je, pokušavam da napravim nešto što može da bude interesantno i za fudbal u Crnoj Gori. Trudimo se svi iz sve snage i nadam se da ćemo napraviti veliki pomak u odnosu na ovo što je bilo do sada.

Vaše startno iskustvo sa Crnom Gorom kroz kvalifikacije, kao da je oslikano stihovima o čaši meda i čaši žuči iz Gorskog vijenca. Posle tri sjajna rezultata, izgubili ste dobijenu utakmicu protiv Jermenije i otežali posao?

– Taj stih govori upravo da nismo napravili ono što je trebalo, Gorski vijenac bio nam je smernica do koje ne bismo došli da smo držali koncentraciju na neophodnom nivou.  Imali smo interesantnu takmičarsku fazu i u prve tri utakmice sa sedam bodova stekli vrlo lepu poziciju pogotovo zbog činjenice da smo dve igrali na strani protiv Rumunije i Danske, objektivno kvalitetnijih ekipa od nas a osvojili smo četiri boda. Bili smo vrlo ubedljivi protiv Kazahstana (5:0), zatim smo imali i rezultatski dobro poluvreme u Jermeniji… Imali smo sve kao na dlanu, a onda je došla ta čaša žuči koja nas je vratila na početak i generalno umanjila vrednost  rezultata s početka kvalifikacija. Ali, to su samo četiri kola, u narednih šest tražićemo podršku i atmosferu koja treba da se napravi na prvoj utakmici protiv Poljaka od strane navijača i kompletnu mobilnost igrača, nas u stručnom štabu i celog saveza.

Činjenica je da je kvalifikaciona grupa prejaka i da se od Crne Gore realno nije očekivalo da bude na trenutnoj poziciji na tabeli… Ili, što bi NJegoš rekao: ,,U dobru je lako dobar biti, na muci se poznaju junaci“…. Kako ćete na sledećim utakmicama zadržati tako borbenu i disciplinovanu Crnu Goru…

– Ostavili smo posle te utakmice malo prostora da se slegnu emocije i da u miru analiziramo. Puno je razloga koji su uticali na krajnji rezultat. Pored svih stručnih stvari – kvaliteta igrača, taktike, strategije, koncentracije, jedan ide u prilog tome da su se naši igrači u jednom trenutku uplašili dobrog rezultata. Taj dobar rezultat u Jermeniji bi nas toliko visoko podigao da bismo već posle četiri kola imali četiri, odnosno pet bodova više od Danske i Rumunije a od narednih šest utakmica četiri treba da igramo kod kuće i dve na strani. Da smo pobedili u Jermeniji već bismo stekli velike šanse bar za baraž. Deo cele naše strategije bio je i ostao– maksimalna koncentracija, velika profesionalnost svih pojedinaca, zajedništvo koje sam posebno apostrofirao i to je predstavljalo dodatne kvalitete u odnosu na rivale. To je naš recept.

Vole li Crnogorci fudbal?

– Vole. I ti rezultati koje smo postigli na početku kvalifikacija podigli su nivo interesovanja za fudbal i reprezentaciju. Osećam to kada sam u gradu, bilo da sam negde na ručku, ili u nekom kafiću… LJudi su oduševljeni rezultatima i puno očekuju u narednom periodu. Moram međutim kao strateg koji rukovodi projektom da sve ljude koji su pre svega navijači, dovedem u neku realnost. Imamo potencijal za koji je potrebno vreme. Velika grupa mladih igrača u mladoj selekciji čeka šansu u narednom periodu. Naravno u odnosu na definisanost rezultata, zavisiće i koliku će šansu dobiti, ali u nekoj strategiji – odnosno mojoj proceni, ta grupa igrača je interesantna i mogla bi da bude nosilac narednih kvalifikacija za Evropsko prvenstvo. Sve ćemo naravno učiniti da u preostalih šest kola stvorimo preduslov za uspehe u nastavku kvalifikacija: našom profesionalnošću, mobilnošću, željom da se napravi rezultat i uz veći nivo profesionalnosti naših reprezentativaca od onog kakav je bio u Jermeniji. Tu nam se provuklo par grešaka koje su za našu unutrašnju analizu, ti propusti nisu dozvoljeni ekipama sa visokim ciljevima.

Ima li Tumbaković želju da sa Crnom Gorom pokaže fudbalskim rukovodiocima u Srbiji da je davno pre Đetića zaslužio da vodi Orlove?

– Nikad nisam razmišljao tako. Ni kad sam odlazio iz Partizana, a nepravedno sam otišao – morao sam da budem duže ko zna koliko godina jer je sve što je bilo iza mene, bilo lepo i produktivno. Nikad nisam razmišljao u stilu da idem negde da bih nekome pokazao da je pogrešio. Jednostavno, radio sam posao po svojoj fudbalskoj ideologiji. Sa tom idejom otišao sam u Kinu i proveo šest godina, stvorio nešto od tog kluba koji je izrastao u jedan od najtrofejnijih. Sada je velik, fantastičan, a kad sam ga preuzimao bio je mali klub…. Osvojili smo dva prvenstva, dva kupa… Liga kup… Bilo je puno šansi i sam sam sebe nazvao dežurnim kandidatom za selektora. Ali, nisam otišao u Crnu Goru da bih nekome pokazao da mi je uskraćeno mesto u Srbiji. Razgovor sa Dejanom Savićevićem bio je toliko spontan, profesionalan i drugarski da smo se najbrže dogovorili oko ugovora… Prihvatio sam izazov znajući da u meni postoji još puno energije, znanja, iskustva koje eventualno može da izdefiniše uslove postavljene u strategiji crnogorskog saveza.

LJubiša Tumbaković

Rođen: 2.9.1952. u Beogradu

Uspesi: 6 titula sa Partizanom (1992/93, 1993/94, 1995/96, 1996/97, 1998/99, 2001/02.), sedmu (2002/03.) deli sa Mateusom

2 Kupa sa Partizanom (1993/94, 1997/98, 2000/01.)

2 puta prvak Kine sa Šandongom (2006, 2008.

2 puta Kup Kine sa Šandongom (2004, 2006)

Trener godine u Jugoslaviji – 8 puta (1992,1993,1994, 1996, 1997, 1998, 2002, 2003)

Trener godine u izboru FS Srbije – 2006.

Trener godine u Kini – 2 puta (2004, 2006)

Verovali smo pogrešnim ljudima

Zašto ste napustili Partizan?

– Priča o Partizanu pre dve godine bila mi je interesantna jer svi mi partizanovci u datom momentu moramo da budemo deo kluba. Ako je Partizanu potrebna pomoć u nekom trenutku, onda i moramo da mu pomognemo. Sa tim ubeđenjem vratio sam se u Partizan iz inostranstva i hteo da budem deo podrške jer sve što sam u životu postigao, dugujem Partizanu i zahvaljujem klubu na tome. Ali, pošto se pojavila grupa ljudi koje sam jako loše procenio, moj boravak u Partizanu trajao je tri meseca i moja velika greška bila je što sam dao podršku tim ljudima koji apsolutno ne zaslužuju to. Na žalost nisam bio jedini, veća grupa ljudi imala je lošu procenu, zloupotrebljeni smo i povukli smo se. Na stadion više ne idemo, ljubav prema Partizanu ostaje, sada smo na periferiji dešavanja…

Tereni iz prošlog veka

Srbija i Crna Gora zajedno imaju tri dobra terena?

– Problem kao i u Srbiji jeste infrastruktura: na vrlo skromnom je nivou a preduslov je da se napravi ozbiljniji rad i da se rad definiše kroz kvalitet. Mi to nemamo u Crnoj Gori, nema ni Srbija… U obe države prave se trenutno reflektori! Bože moj, utakmice možemo da igramo i noću, a to što su nam tereni iz prošlog veka – to nema veze. To je osnovni problem nas trenera: tražimo minimalne uslove za rad koji podrazumevaju da svaki tim ima bar dva-tri pomoćna terena, svoj stadion sa 10-12 ili 30.000 sedišta – svejedno, ali da u lepom ambijentu teži ka dobrim rezultatima – jasan je Tumbaković.

Izvor i foto

Ostavi komentar

Translate »