Bila je neka 1986. kada sam na hodniku naše zgrade, u Ustaničkoj 10, sreo Duleta Vujoševića. Imao sam svega 13 godina…
Tada sam tek počeo da spoznajem da se on bavi košarkom i da je trener Partizana. Te sezone i šampion Jugoslavije. U to vreme Cibona je bila evropski prvak, Jugoplastika se spremala za osvajanje vrha.
– Mali, šta ti radi ćale? Pozdravi ga – pomilovao me po kosi moj komšija sa drugog sprata zgrade u kojoj nismo danas ni mi, a ni Vujoševići.
Bio je „ortak iz zgrade“ sa mojim ocem i Njegovim društvom. Pikali su fudbal u kraju, družili se, tek pošto se porodica Vujošević doselila iz Titograda kod nas na Dušanovac.
Kasnije su ih putevi odveli na različite strane sveta. Nikola Vujošević se sa ćerkom i sinom odselio na Novi Beograd, a Dule je tek ponekad svraćao u stari kraj.
Usledio je njegov košarkaški put kao Feniks. Svi smo pratili i bez obzira na to pripadamo li Zvezdi ili Partizanu, navijali smo za našeg komšiju.
Život nas je spojio opet od 1993. Relacija novinar – trener u tadašnjem „Sportu“. Dule je radio u Italiji sve do 1999… I redovno je pitao za svog druga iz detinjstva.
Iako me novinarski put uvek vodio na Crvenu zvezdu, bilo je dana i kada smo se čuli i videli u situacijama kada je trebalo napisati za „Blic“ nešto i o Partizanu i Vujoševiću, koji je uzleteo do trenerskih visina.
Tek ponekad, poslednjih godina, naša tema više nije bila sport.
Zdravlje ga nije služilo. Vujošević je prosle srede otišao tamo gde će ga dočekati Duda Ivković, Deki Milojević, Vojo Stanić, Božo Koprivica, Aleksandar Nikolić… i mnogi, mnogi drugi.
Zbogom, legendo.
Sport.org.rs/I. V.