Šta smo videli od ekipe Srbije na Eurobasketu, a šta možemo da očekujemo u budućnosti? (VIDEO)

Neki bi rekli možda su mogli i do zlata, ali jednostavno ovo je u njihovom slučaju bio maksimum. Za ovakvo takmičenje treba da imate 12 zdravih igrača, a mi smo finale igrali bez prvog plejmejkera Stefana Jovića i odličnog defanzivca Branka Lazića.

Bilo ko da misli ovaj rezultat je uspeh, jer je osvojena medalja, a ko god misli da je trebalo da budu zlatni nije u pravu jer je Slovenija realno bila bolja.

Ali da vidimo šta smo videli od reprezentacije Srbije na ovom šampionatu?

Prvo što je evidentno da nismo igrali najbolje što možemo u grupi što je bilo ako dobro. Odigrali smo dovoljno da ostvarimo prvi cilj a to je plasman u  eliminacionu fazu sa neke od prve dve pozicije. Znači, prevazišli smo problem forme od pre dve godine kada smo u grupi u Berlinu igrali jako dobro, a posle pali u nastavku.

Ovde je tim došao do rezultata, tim predvođen liderom Bogdanom Bogdanovićem. Jednostavno, ovi momci su davali svoj maksimum na svakom meču i borili se do krvi.

Najveći teret izneli su igrači spoljne linije Jović, Bogdanović, Lučić Milosvaljević, na trenutke Micić i Gudurić, kao i krilni centar Milan Mačvan. Centri su imali uspone i padove i problem je upravo bio u toj poziciji. Kuzmića smo imali odličnog u odbrani, ali u napadu nije bio0 razigran.

Sa druge strane Boban Marjanović je imao odlične role u napadu, ali je često ispadao iz odbrane na prodoru.

Što se tiče spoljne linije najveće osveženje bili su Dragan Milosvaljević i Vladimir Lučić, koji su kao igrači iz senke „eksplodirali“ i doneli dodatni kvalitet timu.

U prvoj fazi takmičenja naš tim je pokazao neke svoje kvalitete, deo repertoara, dok je ostale sakrio za eliminacionu fazu.

Odbrana je bila ključ tokom celog prvenstva i na prvih osam mečeva bila na dobrom nivou, uz neke male greške koje mogu da se isprave, skok je bio najbolji deo, pogotovo ofanzivni skok, što daje sigurnost jednoj ekipi.

Jedino smo podbacili u finalu kada smo primili 93 poena.

Na prvom meču smo primili 82 poena, sve ostale mečeve bili smo na podnošljivoj cifri od 75 poena i manje ( Rusi nam dali 75, Turci 74, Britanija 68, a Belgija 54, Mađarska 78, Italija 67, Rusija 79 )

Na poslednjem meču jednostavno nismo imali više snage da izdržimo nalete Slovenaca.

Srbija je imala sve, odbranu, skok, timsku igru, asitencije, samo jedno nismo videli. Jedino što nismo videli od naše selekcije na ovom prvenstvu je šut spolja. On je zakazao totalno i to je možda i glavni uzrok poraza od Slovenije, uz povredu Jovića.

Srbija je imala samo 32 odsto šut za tri poena što je tek za 16. mesto na prvenstvu, a davali smo samo 6 trojki po utakmici što je dosta malo, dok je jedba Letonija imala prosek od 10,7 trojki po meču, a Slovenija 9.

Šteta je što sem Bogdanovića nismo imali raspoloženog šutera za tri poena, jer bi onda i odbrana rivala bila mnogo šira pa bi bilo više prostora za centre da se razigraju.

To je možda i pokazatelj da treba da više radimo na stavranju šutera u klubovima,a ne da jurimo puke rezultate. Jer osnovni cilj svakog srpskog kluba je da stvara igrače za reprezentaciju. Stvarajući igrače praviće i rezultate i podići nivo košarke. I tako ukrug.

Ovim momcima treba odati poštovanje za ono što su prikazali na ovom šampionatu. Objektivan pojedinačni kvalitet igrača je ukazivao da je osvajanje medalje nemoguća misija,ali igranje zajedno podigao je kvalite svakog igrača kao i tima uopšteno i to je donelo rezultat.

Generalno, ne treba da brinemo budućnost srpske košarke jer ćemo osvajati medalje i u narednim godinama. Polako, naše vreme dolazi ponovo, biće i zlata i svega , jer sve je ovo škola.

Zato budite uvek uz košarkaše, jer svojim zalagenjem prema dresu nikoga ne ostavljaju ravnodušnim, a medalja će biti.

(Izveštači Telegafa sa Eurobasketa Dragutin Stojmenović i Bojana Mekić)

Izvor Telegraf