Košarkaški svet oprašta se i priseća raznoraznih priča o nedavno preminulom Dušku Vujoševiću, a među njima je i Aleksandar Saša Đorđević.
Đorđević je za „Sport Klub“ pričao o uticaju Vujoševića ne samo na njegovu karijeru, već i život generalno.ž
„Ispričaću vam jednu interesantnu priču, ne znam da li to bilo ko zna. Moj prvi susret sa Duletom je bio kada sam imao 12 godina. Trenirali smo u školi ‘Prva proleterska’, tako se tada zvala, na Dorćolu. A mnogo govori o njemu kao mladom čoveku, treneru…
Njegova velika karakteristika, stalno se vezivao za mlade, momke kojima je pomogao da izrastu u prave ljude i igrače. Da se vratim u detinjstvo. Na putu do te sale, odjednom su počeli da nas maltretiraju neki klinci iz kraja, praktično svakodnevno. Jednom smo zakasnili na trening, došli uplakani, a Dule nas je pitao šta se dešava. A mi kažemo da nas svako veče čekaju, traže nam lovu, tuku nas, njih desetak starijih na nas trojicu. On kaže dobro i pozove neke svoje drugare, pa su nekoliko dana nešto pripremali i unosili u tu salu.“
U subotu smo imali neku utakmicu na Kalemegdanu, relativno rano, pre podne, oko deset. Mi smo bili deo neke sekcije, takvo je bilo vreme, pri Crvenoj zvezdi. On je tamo radio. Mi ga čekamo, njega nema, vreme prolazi, 30, 45 minuta, nema ga. Onda ga ugledamo kako silazi niz one stepenice, a ogromna masnica ispod oka. I kaže nam: Rešeno je, od sada, neće više nikada da vas diraju…“
Bili smo zapanjeni, taj dan smo leteli po terenu. E, to je kada igraš za trenera iz ljudske, dečije zahvalnosti. Njemu i njegovim ortacima, dvojica, trojica Zemunaca, koji su došli da nas odbrane. Tako je to bilo u to vreme. Zakazali su obračun sa ovima sa Dorćola, potukli se zbog nas, dece. E, to je moje odrastanje i vrednosti koje su tada postojale…“ – zaključio je Đorđević.
Sport.org/A.P.