Uspomene ostaju – Splićanin se trudio da prevaziđe podele kada je to bilo najteže
Legendarni Dino Rađa dobio je najveće ovacije posle filma „250 stepenika“, što je potvrdilo da je miljenik beogradske publike.
Spektakularno ga je najavio Svetislav Pešić, Rađa je uz dozu humora nastupio na pozornici Jugoslovenskog dramskog pozorišta, posle čega se malo uozbiljio.
– Videli su svi da smo sve jako emotivno doživeli, znaš, vratiš se na neku priču koje nisi tada možda ni bio svestan, vremenom postaješ svestan šta si uradio i napravio u životu. Jako je bitna epizoda mog života Bormio. Prođu kroz glavu svi momenti, kad oni pričaju, setiš se šta je bilo i kako je bilo. Setiš se šta je rečeno, setiš se i onoga što nije rečeno u filmu, a moglo bi se i više napraviti jer ima materijala za pet sati – kaže Rađa za Telegraf.
Jedino za čim žali je što nisu svi došli u Beograd na okupljanje. Prisutni su bili Aleksandar Đorđević, Dino Rađa, Slaviša Koprivica, Nebojša Ilić, Miroslav Pecarski, Samir Avdić, Teoman Alibegović i Zoran Kalpić, nedostajali su Radenko Dobraš, Toni Kukoč, Vlade Divac i Luka Pavićević.
– Žal ostaje što iz Čikaga nije došao Toni Kukoč, Luka Pavićević je u Japanu, Divac u Americi… Malo je nezgodno, nadam se da ćemo se okupiti.
Podsetili smo Rađu na epizodu iz 1995. kada se sa našim reprezentativcima u Atini krišom viđao u hotelu zbog naelektrisane situacije i rata. Nalazili su se u liftu gde bi se izgrlili i izljubili tri puta kako hrvatske asove ne bi videli novinari ili članovi Saveza.
– U trenutku kada su ulazili u hotel, Dino Rađa je prolazio pored nas i samo je tiho dobacio: “Mi smo gore na drugom spratu, dođite da se pozdravimo ka ljudi”. Onako se on sakrije, uđe u lift, mi za njim na drugi sprat i tamo krenemo da se grlimo i ljublimo tri puta, da njega ne bi videli u holu da se pozdravlja sa nama. Isto tako fizioterapeut reprezentacije Hrvatske, uđe u lift i kad se vrata zatvore, da ga ne vide novinari Hrvatske, krene da nas ljubi tri puta. Oni nisu smeli da pokažu drugarski odnos, mi nismo imali taj problem – ispričao je nedavno Đorđević, sada se i Rađa na to osvrnuo.
Mi smo prijatelji uvek bili, odrasli smo zajedno, kad smo se gledali u različitim dresovima to smo i ostali. Među nama je sve to ostalo, nema razloga da bude drugačije ni u bilo kom trenutku. Kao klinci smo dolazili jedni kod drugih, ja kad god bih došao u Beograd, čekao me je Sale ili Divac.
Iako je raskošan talenat bio osnova za uspeh 1987. u Bormiju, Rađa je podsetio kako se pakleno radilo.
Talenat je jako precenjen, 10 posto je to u karijeri svakog igrača, rad je ono što obeležava karijeru, talenat je samo neka razlika, u slučaju da ne radiš, nema ničega od talenta. Naš tim nije imao pobednički duh i pelcer, on ga je dobio kroz godine i godine drila, ništa nam niko nije dao.
Hteo je Rađa da ostane skroman na aplauze koji ga dugo nisu puštali da progovori u sali JDP.
Koristimo kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa, pružanje funkcija društvenih medija i analiziranje saobraćaja. Takođe delimo informacije o tome kako koristite sajt sa partnerima za društvene medije, oglašavanje i analitiku koji mogu da ih kombinuju sa drugim informacijama koje ste im dali ili koje su prikupili na osnovu korišćenja usluga. Ako nastavite da koristite naše veb-stranice, saglasni ste sa korišćenjem naših kolačića.Prihvatam.
