Sama po sebi pobeda protiv IMT-a nije ono čime će Partizan da se diči u svojoj fudbalskoj istoriji. Međutim, kada se gubi s 2:0, pa se pobedi s 3:2, onda je to podvig za prepričavanje s kolena na koleno makar bio ostvaren i protiv tima rekreativaca.
Takav preokret treba da bude kompas da se isplovi kad se spoje nebo i more, gromobran kad gromovi paraju vazduh, tajni prolaz za izlazak iz beznađa… To je najočiglednija potvrda da zaista nikada ne treba da se baci koplje u trnje, da se pomiri sa sudbinom, da se ne veruje u sebe…
Čudo u Zaplanjskoj ulici zaslužuje da bude svetionik ne samo Partizanu, nego svima u fudbalu, da uvek negde gori svetlo spasa. Da nadahnjuje da i u stvarnosti sve može da se preokrene kao u bajkama. Da vredi da se izgara do poslednjeg atoma nade, čak i kad izgleda da se sreća orodila s protivnikom.
Ali, svaki podvig ima i varljivu draž. Pod vodopadom pobedničke strasti um može toliko da se uskovitla da se njegove kapi odvoje od toka i usamljene vrlo brzo ispare ili rasprše na obali. Budu li se „crno-beli” divili sami sebi zbog toga kako su se izvukli iz ponora ka kome su klizili upašće u klopku prekrivenu lovorikama ubranim na krovu Tržnog centra „Stadion”. Leškarenje na oblacima, tako izazovno, pogotovo sada kada je predah u prvenstvu, pa nema ničega što bi ograničavalo maštin uzlet, po ko zna koji put bi se završilo bolnim padom o ledinu.
Neizmerno bi bilo korisnije da umesto razbacivanja trijumfalizmom, koji već počinje da zrači, zavire u sebe i razjasne zašto je došlo do toga da umalo sami sebe pokopaju. Posle silnih lekcija (dovoljne su samo ovogodišnje) opet su pali na ispitu. Vukić i Kodžić su bili sami kao duhovi u kaznenom prostoru kad su dali golove. Kako je to moguće? Matni napad Nordsjelanda u Beogradu je počeo Osmanovim proigravanjem petom s aut-linije i, posle nekoliko dodavanja svojih saigrača, on ga je i završio, jer je njegov čuvar u crno-belom zaboravio da je krenuo u poteru baš za njim.
Cele godine Partizan ulazi u utakmice nekako neopredeljen, uzdržan i tek kada mu se to obije o glavu krene na sve ili ništa. Jurio je rezultat u Bačkoj Topoli, onda kod kuće protiv Nišlija, zatim i protiv Ivanjičana kada su izjednačili, a u nedelju kada je debitant u ligi stekao foru od dva gola. Da se ne podseća na to kako je prošao u Azerbejdžanu i Danskoj. U revanšu je na penale prestigao Sabah, a Nordsjeland se nije ni usudio da goni.
Tek u poslednjim trenucima u nedelju Partizaovi igrači su pokazali da umeju da izvedu višepoteznu napadačku akciju (Natho-Nikolić-Saldanja-Nikolić) i potkopaju zgusnutu protivničku odbranu. Do sada su u ovoj sezoni cilj pogađali uglavnom kao usamljeni osvetnici u filmovima.
Prekaljenijoj ekipi i sa više samopouzdanja od IMT-a verovatno golub ne bi odleteo sa grane, a o vrapcu u ruci da se i ne govori. Ali, to ne menja način na koji Partizan treba da ide ka svom cilju. On mora da bude taj, koji će da nameće svoju volju na igralištu, da ne čeka da mu voda dođe do guše.
Na raznim nivoima u klubovima se činjenice tumače onako kako im odgovara. Kada protivnik ima veći budžet onda se to ističe kao njegova nedostižna prednost. Kako onda da se objasni da je Partizan kroz iglene uši prošao protiv Sabaha ako je tačan podatak iz azerbejdžanskih medija da igrači njihovog tima na tržištu vrede 11,23 miliona evra, a „crno-beli” čak 39,25!? Ili da se posle poraza od 5:0 u Danskoj spominju dva penala i autogol uz prećutkivanje koliko stoprocentnih šansi protivnik nije iskoristio.
Da se njegovi Partizanovi igrači nisu razgoropadili protiv IMT-a kad je đavo već počeo da odnosi svoje, po svemu sudeći bi se jadikovalo za onih nekoliko milimetara zbog kojih nije priznat Stojkovićev gol. Ali, ne treba da se traga za olakšavajućim okolnostima, nego da se istini pogleda u oči, da se uspesi ne preuveličavaju, a greške prećutkuju.