PROŠLO je više od dve decenije od najčudnije titule u istoriji jugoslovenskog i srpskog fudbala.
Tada jedini srpski fudbalski klub Obilić pretekao je najjače i favorizovane jugoslovenske klubove i nikada jaču Crvenu zvezdu, a za sve je najzaslužniji jedan čovek Željko Ražnativić Arkan, koji je bio alfa i omega kluba sa Vračara.
Kuzman Babeu defanzivac tadašnjeg šampiona SR Jugoslavije se prisetio dešavanja posle osvojenog trofeja.
Titula je osvojena u poslednjem kolu, Obilić nije uspeo da slavi u Zrenjaninu nad Proleterom, ali i Zvezda je kiksnula protiv Železnika.
Znači, šou! Primili smo u Zrenjaninu gol u poslednjem minutu, nismo znali rezultat u Železniku, Zvezda je vodila 1:2, mi smo mislili da smo izgubili titulu. Svi smo polegali na travu, u očaju, ali onda pogledamo ka tribinama i vidimo naše kako se raduju. Mi plačemo, ovi kažu da je dobio Železnik, bilo je pravo ludilo”, istakao je Babeu.
Onda je usledila prava fešta, naravno, u glavnoj ulozi je bio predsednik kluba Željko Ražnatović Arkan.
“Bila je velika stvar biti prvak Jugoslavije. Svi osim par igrača došli su u Obilić iz nižerazrednih klubova, verovatno nam se motao film u glavi, nismo ni sanjali da ćemo jednog dana biti šampioni. Igrao sam u Ovči, ponikao u Beogradu sa Karaburme, pa bio u Trudbeniku, Dinamu iz Pančeva. Za mene je titula bila misaona imenica. Pored Zvezde i Partizana, koji su imali prejake timove. U Zvezdi igrali Drulić, Stanković, Đorović, Pjanović, Jovičić, Njeguš, Ognjenović, to su sve bili reprezentativci. No da se vratimo na proslavu. Predsednik Željko Ražnatović, sećam se, nije hteo da se vraća u Beograd svojim kolima, nego je seo s nama u autobus. Kupio je vodu, sokove, ispolivao nas, ispolivao sebe, pevao. Napravili smo lom u autobusu. Onda je usledila proslava u Hotelu Jugoslavija, pre koje nas je nagradio sa po 15.000 maraka, kapiten Lukić je dobio zlatni sat, trener Okuka dobio džip, direktor dobio auto Mercedes”, istakao je Babeu i otkrio na kojoj pesmi je Arkan insistirao cele te večeri.
“Svaka treća, četvrta pesma je bila od Mitra Mirića – Ne može nam niko ništa jači smo od sudbine”, otkrio je Babeu.
Senzacionalno je klub sa Vračara pre dve decenije došao do šampionskog trona.
Arkan je želeo da pokaže jugoslovenskim klubovima Partizanu i Crvenoj zvezdi da jedan srpski klub može da se takmiči sa njima u Srbiji. Kada je 2000. godine ubijen, njegova supruga je postala predsednik Obilića. Bila je toliko zabrinuta za poslove njenog supruga da je plakala posle svakog poraza. Ona je bila specifičan lider za Srbiju, mogla je prosto da sedi sa igračima u restoranu, da razgovara sa njima, puši i pije pivo. Ceca je posle Željkove smrti nekoliko godina održavala Obilić na visokom nivou. Uložila je puno ličnog novca u klub. Međutim, 2003. godine u Srbiji je nastala kriza i za Cecu je bilo teško da obezbedi finansije. Ona je izdržala koliko je mogla, ali niko nije želeo da joj pomogne.
Tako je tada jedini srpski fudbalski klub Obilić propao u „jugoslovenskom“ Beogradu, prestonici „male Jugoslavije“…