Skoku iz snova predhodilo je prosto uputstvo – Dete, daj opet isto, samo bez prestupa!
Na dan takmičenja idu doručak, kafica, malo rastrčavanje i zagrevanje u maloj sali. Proslava u krugu najbližih prijatelja i porodice – priča trener Ivane Španović
POSLE šestog skoka legla je u pesak, kao da bi tu ostala da spava. Kada je svih 12.000 ljudi otišlo iz „Arene“ punog srca zbog zlatnih 7,24, u pobedničkom skoku, ona je ostala još. Do sitnih sati je Španovićeva slavila najveći uspeh u karijeri u najužem krugu ljudi koji su stali u jednu ložu, a posle prve jutarnje kafe opet otišla – na mesto uspeha. Držeći maskotu Belu u rukama, obrnula je još jedan počasni krug.
– Bićemo tužni kada se sve ovo završi – pričala je Ivana pre šampionata, a danas je otišla da poslednji put uživa na zaletištu sa koga je mogla da poleti preko auto-puta, Gazele, Save…
U „Areni“ je danas stao vetar koji je sa tribina dobijala u leđa, ali je ostala u vazduhu poruka istetovirana ispod grudi sa kojih sija deveta uzastopna medalja sa velikih takmičenja. „Olujno je tamo gore, gde nas nije puno stiglo“.
Ivana je poletela tamo gore, pod svodove dvorane, u legendarnom skoku gde su stigle još samo Hajke Dreksler (7,37) i Galina Čistjakova (7,30).
I kada atletska konstrukcija bude demontirana, sa svodova će ostati da visi tih 7,24, poput dresa neke NBA zvezde koja je van linije 7,24 ceo život pogađala trojke.
– Posle finala smo još dugo ostali u „Areni“. Morala je da završi svu proceduru, konferenciju, dodelu medalja, doping-test… Potom smo našli jedan kutak u dvorani i tu smo malo proslavili u krugu najbližih prijatelja i porodice pre povratka u hotel – otkriva za „Novosti“ njen trener Goran Obradović.
Evropska šampionka bi volela da „Arena“ zauvek ostane u atletskom ruhu ili barem do Dvoranskog SP za tri godine. Ali, tartan, sprinterske staze, bacačka i skakačka borilišta pretvoriće se u scenu za košarkaške utakmice, „Mašu i Medveda“, Nika Kejva…
– Iako sam rekao da Ivana neće spavati posle ovog uspeha, ipak smo malo dremnuli. Ali, odmah ujutru smo otišli do dvorane da se oprostimo od nje. Da popijemo prvu jutarnju kafu uz pogled na „Arenu“. To smo radili svakog dana poslednjih nedelja – kaže Obradović.
Početak demontaže „svemirskog broda“ za Ivanu je bilo kao iseljavanje iz kuće. Goran otkriva zašto.
– Praktično smo živeli u „Areni“. Svakog jutra bismo otišli tamo, popili kafu i iz lože uživali u pogledu. Pa onda trening, ručak, opet malo uživamo u pogledu i opet trening – sjajan tandem nije mogao da se nagleda te lepote.
I pred samo finale je bila ista „procedura“, posebna psihička priprema nije bila potrebna.
– Ne budim je uvek onako traumatično kao što se videlo na jednom snimku na Instagramu. To je bila šala. Doručak, kafica, malo rastrčavanje, i dva sata pred takmičenje je već bila u maloj sali za zagrevanje. Na tako veliki dan nema viđenja sa porodicom, momkom, može samo preko telefona – kroz osmeh Obradović premotava film.
Na samom predstavljanju iz Ivaninih očiju su ključale emocije.
– Začudio me je prestup u prvom skoku. Odradila je sve dobro. Rekao sam joj: „Dete, sad opet to sve isto, samo bez prestupa“.
Nije Ivana imala tremu ni u jednom trenutku, njeno samopouzdanje je jedva stalo pod krov „Arene“.
– Navikla je na pritisak od kada je kao pionirka ostvarila treći rezultat u tom uzrastu na svetu 6,43. Već 12 godina živi sa tim. Prošla je teške trenutke na mnogim takmičenjima posle, u Riju su bila velika očekivanja o prvoj atletskoj medalji posle 60 godina. Ali se sve to pretvorilo u pozitivan pritisak.
Osmeh Ivana nije skidala sa lica od prvog šrafa koji je ukucan u konstrukciju do današnjeg demontiranja.
– Pre dve i po godine smo saznali da ćemo biti domaćini EP i to je za nju bio motiv na svakom nadmetanju. Ona obožava da se takmiči pred domaćim navijačima, videlo se to i na Terazijama kada je skočila 7,10. Mogla je i sad više da ju je neko pritisnuo. Zato se s pravom nadamo da će na SP 2020. oboriti svetski rekord u dvorani. Taman pred Tokio.
Možda i ranije…
– Ne treba očekivati da opet skače ovako na SP u Londonu u avgustu. Pa nema tamo 12.000 Srba – uz osmeh zaključuje Obradović za „Novosti“.
KRAVATA SAD ZA MELAJCA
SVI su se pitali koliko je Ivani bilo teško da obuzda emocije pred domaćom publikom. Ali, ni Obradoviću nije bilo lako…
– Izuzetno teško sam podneo ovo. Dok nije skočila rekordno, bio sam strašno nervozan. Ni sam ne znam zašto.
* Možda je kravata bila previše stegnuta?
– Pa, da. Mora da je do kravate bilo – uspeli su da ubede Gorana da se svečano obuče, ali nema šanse da to ponovi iako je donela sreću.
– Možda u Londonu fizio Melajac može da je stavi, mada on brine o celoj reprezentaciji, pa mora da nosi onu zvaničnu opremu.
Izvor i foto: Novosti