Neverovatnim obrtom u maratonu sa Stefanosom Cicipasom – 6:7 (6:8), 2:6, 6:3, 6:2 – naš as stigao do 19. grend slem pehara i postao jedini dvostruki.
Vlasnik svih 14 najvećih titula u istoriji ovog sporta Novak Đoković je postao novi kralj Rolan Garosa i mnogo više od toga! Nisam trijumf, ni teško objašnjivi tok finala do pobede protiv Stefanosa Cicipasa, posle dva izgubljena seta, 6:7 (6:8), 2:6, 6:3, 6:2, 6:4, ne mogu da opišu sportsko čudo koje je srpski teniser prikazao u Parizu. Najpre u polufinalu sa Rafaelom Nadalom, a zatim i u jučerašnjem finalu sa 12 godina mlađim grčkim teniserom, gotovo da je opovrgao logiku sporta da je vođstvo prednost i da po ponašanju igrača na terenu možemo bilo šta da zaključimo.
Na nivou suvih brojki Đoković drugom titulom na Otvorenom prvenstvu Francuske, posle teško izborenog prvenca iz 2016, nije samo osvojio 19. grend slem titulu i prišao na svega jednu titulu razlike u odnosu na Rodžera Federera i Rafaela Nadala. Učinio je mnogo više.
Naš as je pre svega postao prvi teniser u istoriji sa duplim kompletom svih 14 najvećih titula. Ne samo što je prvi posle 52 godine, od Roja Emersona i Roda Lejvera, duplirao pehare na sva četiri najveća turnira on je već bio jedini sa kompletom na devet mastersa, a potom ga je duplirao.
Isti uslov na završnim godišnjim mastersima odavno je ispunio. Niko nikada kao Novak Đoković!
I to je samo deo jedinstvenih dostignuća najboljeg sportiste u istoriji Srbije i sve realnijeg kandidata za najboljeg tenisera sveta svih vremena. Prvi je dva puta na Rolan Garosu pobedio „kralja šljake” Rafaela Nadala, a sada i prvi skinuo „Nadalovu kletvu”, da onaj od koga izgubi u Parizu neće doći do titule.
A samo finale je bilo priča za sebe, neponovljiva. Zamislite onaj tipični Novakov početak, kada ne znate da li je došao da pobedi ili da se preda; kada, posle propuštenog servisa pri vođstvu 6:5 u prvom setu, propušta i set-loptu na svoj servis u taj-brejku. Kada drugi set počinje izgubljenim servisom, pa u finišu ponovo trpi brejk i deluje kao da želi što pre da ode sa terena. Prva misao svih bila je da se emotivno i fizički ispraznio pobedom protiv Nadala, kao u finalu 2015.
Sve je to bila samo varka koju niko osim njega ne može da razume. Jasno je bilo da mu popodnevni termin i sunce u oči s jedne strane nisu odgovarali, da je u tim trenucima padao i popuštao. A dužina meča od četiri sata i deset minuta, isto kao dva dana ranije u polufinalu, nije mu nimalo smetala, već ga je vraćala u meč, zajedno sa senkom večeri na stadionu „Filip Šatrije”.
I onda počinje ono Đokovićevo vraćanje u život. Protiv daleko mlađeg i silovitijeg Cicipasa, prvog Grka u istoriji nadomak grend slem titule, sa ogromnom podrškom publike u Parizu. Taj trijumfalni uspon sa dna ne može da se opiše, može samo da se odgleda. I mada je mnogo zdravije gledanje u reprizi, ništa ne može da zameni živo prisustvo još jednom istorijskom trenutku svetskog tenisa i jednako važnom podvigu Novaka Đokovića.
I uz sve to, dugo će se pamtiti način na koji je primio ovaj uspeh, mirno i dostojanstveno, kao i suze u očima dok se u Parizu orilo „Bože pravde”.
Koliko god veći deo publike bio za Grka, Đoković se hranio tom energijom: – Hvala vam što ste bili prisutni. Opet je atmosfera bila naelektrisana, a nivo tenisa izvanredan. Bilo je fizički i mentalno zahtevno za mene, dva puta u tri dana po četiri sata borbe sa vrhunskim asovima. Pokazao sam svoje mentalne sposobnosti da se vratim. Hvala vam svima, ostvario sam svoj san!