Фудбалски клуб Партизан и ЈСД Партизан, данас славе 75. годину постојања.

ЈСД Партизан спада у ред највећих спортских друштва у свету, а по резултатима, остварењима и броју својих врхунских спортиста током свих ових година, вероватно је и једно од најуспешнијих у спортском свету.

Када пак, Фудбалски клуб Партизан пресабере својих седам и пo деценија, онда заиста има чиме да се поноси.

Освојено је 27 титула шампиона државе, 16 пута били смо победници Купа, Средњеевропски куп освојен је 1978. године, а 1966. били други у Европи. Партизан је одиграо први меч против Спортинга у историји Купа шампиона, када је ово данас најпрестижније такмичење тек основано 1955. године, потом смо двапут  играли у Лиги европских шампиона новог формата, а и 8 пута у Лиги европске фудбалске федерације. Партизан је дао највише репрезентативаца и има највише фудбалера који су наступили више од педесет пута у државном тиму.

Највише тренера у нашој Првој лиги годинама је из редова Партизана, а десетак националних селекција са свих континената, као селектори, водили су наши стручњаци. Наши тренери су водили и најелитније клубове Европе и света. Партизан има и омладинску фудбалску школу коју је УЕФА, уз Ајаксову, прогласила за најбољу на континенту. Ово је само најужи списак наших достигнућа на спортском пољу, а укупна делатност далеко превазилази оно што је само на терену спорта, иако то јесте наше главно упориште.езано за историју Партизана.

Прве дане и месеце, прве кораке и подухвате Фудбалског клуба Партизан, данас је готово немогуће утврдити, сем наслутити по сећањима неколико актера тих догађаја, који су још међу нама. Писаних докумената о почецима готово и да нема. Записника, или макар бележака, такође. Ипак, може се вратити филм на те дане, иако је све то доста непотпуно, а постоје извесне несагласности у детаљима, што је и разумљиво, реч је о времену од пре седам деценија.

Датум рођења је 4. октобар 1945. године, а припреме су трајале месецима пре тога. Светозар Вукмановић – Темпо, својим несравњивим ентузијазмом, залагао се да се при Централном дому Југословенске армије оформи фудбалски клуб, а касније да се то шири и на остале спортове, у којима би били спортисти који су у војничкој униформи. Тако су истог дана када и фудбалска секција, рођене оне и за атлетику, шах, кошарку и одбојку.

Играчи Партизана, два дана по оснивању, 6. октобра, први пут су истрчали на терен. Победили су репрезентацију Земуна са 4:2 у саставу:

Чулик, Чолић, Белеслин, Чајковски, Ђурђевић, Шваљек, Шереш (Б. Михајловић), Атанацковић, Рупник, Божовић и Матекало, који је био и први стрелац (дао је два гола. Шереш и Рупник по један). Тренер је био Фрањо Глазер, а за фудбалску секцију као технико је био задужен Виргил Попеску.

Већ на првим утакмицама показало се да снази Партизана тада нико није био раван. На седам следећих утакмица дали су 45 голова, а нису примили ни један. Живели су у Централном дому армије, носили униформе и свако је имао редовна задужења. Бобек је, рецимо, био библиотекар. Уз све остало, они су учествовали и на омладинским радним акцијама на рашчишћавању рушевина и уређењу улица. Уочи својих утакмица ишли су и по граду лепили плакате као најаву.

У три месеца своје прве године, Партизанови фудбалери су одиграли и неколико интернационалних утакмица. Двадесетог октобра, на годишњицу ослобођења Београда, Партизан је изгубио од репрезентације Прага са 4:1, пред 7.000 гледалаца. Шестог децембра је доживео и други пораз. Победу од 4:3 извојевао је московски Динамо. Још се није завршио ни први месец од оснивања, 28. октобра 1945. Партизан је одиграо и своју прву утакмицу у иностранству – у Банској Бистрици победио је са 3:1 репрезентацију Словачке војске, а неколико дана касније победили су и репрезентацију Банске Бистрице са 4:1.

У јесен 1945. године одигран је и први фудбалски турнир. У Београду су наступиле репрезентације свих република ФНРЈ, репрезентација Војводине и екипа Југословенске армије. Победила је репрезентација Србије, која је у финалу савладала тим Армије са 1:0. Тако су протицали први дани и месеци, у редовним тренинзима, војничким активностима, а било је наравно и времена за шетње и забаву. Увече би групно одлазили на корзо, а време за одлазак на спавање било је одређено као и у касарнама. Владала је изванредна атмосфера, а то је утицало да све компактније делују и на фудбалском терену. Фрањо Глазер, голман и тренер, и Мирослав Брозовић, бек и капитен, били су највећи ауторитети и није било приговора на њихове одлуке.

Првих пет година постојања Партизан је био ослоњен на Југословенску армију и био секција при њеном Централном дому (ЦДЈА). Од 1950. године је самостални клуб у оквиру Југословенског спортског друштва. Од тада Фудбалски клуб има потпуну самосталност у спортско-такмичарском, организационом и материјалном домену.

Године 1946. фудбалери и остали спортисти Партизана пресељени су у бараке на Шареној ћуприји у близини Аутокоманде (крај авалског друма), где је било седиште Партизанове фискултурне школе. Њен први управник је био Артур Такач.

Данас, наравно, нема никаквог трага од некадашњег спортског насеља и Фискултурне школе Партизана. Већ тада је формирана стандардна постава, али редовно су наступали и они који нису почињали утакмице, будући да су то све били сусрети без протокола и јасних пропозиција. Утакмицама је присуствовало све више гледалаца, иако су готово једине информације биле по неколико плаката, или још чешће »глас гласу«.

Публика је већ знала имена: Фрањо Глазер, Бела Палфи, Ратко Чолић, Фрањо Шоштарић, Златко Чајковски, Александар Атанацковић, Силвестер Шереш, Првослав Боба Михајловић, Драгомир Марјановић, Момчило Радуновић, Стјепан Бобек, Миливоје Ђурђевић, Радислав Јањић, Станислав Попеску, Миша Шијачић, Иван Шваљек, Флоријан Матекало, Јован Вратан, Фрањо Рупник, Јосип Крњић, Владимир Чулик и Мирослав Брозовић.

То је био почетак историје нашег клуба…

Тих првих година Партизан је играо на стадиону предратног клуба БСК (капацитет му је био 5.500 хиљада на дрвеним трибинама и око 20 – 25.000 стајаћих места), који је преименован у Стадион 20. октобар, касније и Стадион ЦДЈА, да би већ 1949. Партизан добио новоизграђени стадион, који је добио име – Стадион ЈНА. Он  је изграђен на месту стадиона БСК, који је после рата одлуком државе био додељен Партизану.

У октобру 1948. године у Београду је требало да се одрже балканско–средњоевропске атлетске игре. План је био да се та велика спортска приредба одржи на новом стадиону, чија изградња је кренула у марту 1948. године. Вреди напоменути да су се све време током градње стадиона (1948–1951.) на њему одигравале утакмице и многе друге спортске приредбе.

– 1. март 1948. Почетак изградње стадиона;

– 9. октобар 1949. Прва фудбалска утакмица на новом стадиону Југославија – Француска 1:1;

– 16. октобар 1949. Прва фудбалска Партизана на новом стадиону (Куп Југославије Партизан – Загреб 8:0)

– 25. август 1951. Атлетски двомеч Југославија – Велика Британија на коме је Марк Баилy истрчао светски рекорд на 100 метара у времену 10.2 секунде;

– 2. септембар 1951. Фудбалски сусрет Југославија – Шведска 2:1

– 8. септембар 1951. Кошаркашка утакмица Југославија – Француска 56:46;

– 11. септембар 1951. Бокс меч Југославија – Италија;

– 23. децембар 1951. Званично завршена градња и стадион предат на коришћење СД Партизан;

Прослављени ратни командант Петар Пеко Дапчевић, касније и један од председника Југословенског спортског друштва Партизан, а поводом пола века од оснивања, 1995. године, у писму којим честита јубилеј, написао је и како је и где рођена идеја, па и одлука о оснивању:

– Већина нас, младих генерала, која је играла и волела фудбал, окупили смо се и договорили да оснујемо фудбалски клуб. Око имена није било натезања: били смо партизани, било је и најприродније да се наш клуб зове Партизан. На самом скупу, неформално је председавао Светозар Вукмановић – Темпо, били су још присутни Отмар Креачић – Култура, Вујица Гајиновић, Ратко Чоче Вујовић (био је изабран за првог председника 1950. када је клуб добио префикс ФК), Константин Коча Поповић, Мијалко Тодоровић – Плави. Можда и још неко…

Не могу се сетити, сећања бледе… Ако је данас тешко, или готово немогуће, утврдити детаље, целина догађања, првенствено као атмосфера, може се доста јасно осетити. Још се није била навршила ни година од престанка четвртогодишњег ратног ужаса, у данима опште оскудице, једино чега је било у изобиљу – било је полета и наде. На тим темељима је грађено и ЈСД Партизан и његова несумњива осовина – фудбалски клуб, који је и до данас остао магнет и духовни и материјални ослонац тог најбројнијег и најтрофејнијег спортског друштва.

Један од оснивача био је и дугогодишњи високи функционер у Партизану и Олимпијском комитету, г. Артур Такач. Он је пред 50. рођендан Партизана у интервјуу, који је забележен камером, доста тога појаснио и објаснио, везано за историју Партизана.

Године 1950. десетог августа одржана је оснивачка Скупштина Спортског друштва ЈА Партизан, која је, између осталог, донела одлуку да постојеће секције прерасту у клубове и да се истовремено региструју и јуниорске екипе, иако је секција јуниора кренула са радом 1947. године. Тог тренутка наш клуб постаје ФК Партизан, а маја 1953. године донета је одлука да ФК Партизан не буде више организационо везан за ЈНА, већ да као и остале спортске организације, пређе на систем самосталног финансирања уз помоћ дотација.

Партизан данас представља друштвено добро Београда. Апсолутно припадање Београду није представљало ограничење да Партизан има најшири круг симпатизера и пријатеља широм балканских простора, а ту тезу несумњиво потврђује податак да је Партизан одувек био најгледанији гост. Сем што је београдски, Партизан је и европски – по схватању фудбала, организацији, па све више и по такмичарском рангу.

Фудбалски клуб Партизан није само спортски погон, чије је лидерство последњих петнаест година ван сваке сумње, већ и озбиљан пословни систем на који се гледа са респектом и сарађује с поверењем. Етичка начела и олимпијски дух пренео се са терена и на све сегменте делатности и живота, па се наше име изговара с поштовањем, а озбиљне фирме нас желе као партнера.

И данас, када са поносом говоримо о својој прошлости, са подједнаким миром и сигурношћу гледамо и на будућност.

ИМАМ КОГА ДА ВОЛИМ, ВОЛИМ ПАРТИЗАН!

То што чувамо у сновима и за чим наша срца дрхте, то чему се кунемо и песмама својим славимо, посебно је само по себи. Необичним и посебним, од свега другачијим и сасвим неупоредивим, учинила га је истина, да на свету не постоји ништа веће, него што је наша љубав према црно-белој боји.

То бајковито „да волим црно-беле…“, спремно да даје кад треба и колико треба, без икакве мере и рачуна, стварајући једно бескрајно и сваком другом непојмиво књиговодство, међусобног давања и примања без краја, са чудесном математиком, где је много тога несхватљиво, а само је коначни збир једноставан, потпуно јасан и свакоме разумљив.

Ми нисмо решили да бодримо Партизан, бирајући тек тако његово, од толико других имена. Просто смо га заволели у једном трену, оног првог дана, када смо схватили да ће то бити заувек, знајући како поред те љубави, за срећу није потребно још много.

Истог часа кренули смо с њим, увезани нитима од живе и стварне страсти, коју нисмо тражили ни створили сами, већ нам је дата и суђена још оног  далеког, магловитог октобра  када је све почело.

Онако мали, опијени од узбуђења, широко отворених очију, пронашли смо свој властити део „Храма“ и сигурно рекли – Узимам све и „плаћам“ колико тражите. То је било довољно како би Партизан постао наш.

Ми га зовемо нашим, јер се својим зове све што је срцу мило. Али, Партизан се не може имати, на било који начин поседовати, не може се продати ни купити, не може се од њега ништа узимати, ако се неће све давати. Једино тако се може имати право на тренутке који немају цену и који се заувек памте и само тако се може без стида погледати у пожутеле слике оних чија се имена са поносом изговарају.

И сваки пут, када нам кажу, да постоје и „већи“ и „бољи“ за које се навијати мора и како њихови трофеји вреде више и сијају јаче, ми одмахнемо руком доброг чика Душка, знајући да смо од почетка ослобођени обавезе да навијамо. Та потреба је одувек припадала другима, а за Партизан је било довољно само да се воли.

Истина, кажу неки како у тој љубави има и бола и туге, понекад изневерених нада и недосањаних снова. Али, они никада неће разумети, оно што је нама тако видљиво и јасно, да се сваки бол и свака туга, да се све наде и снови овога света, исправљају и равнају негде горе, поврх Топчидерског брда и да ма како осећали да није увек лако, заувек ћемо знати колико је лепо волети Партизан.

Без срама гледај у прошлост, без страха гледај у будућност, не очајавај ни трена и не предај се никад.

Нека нас мрзе и нека се плаше, јер нема ничег већег од ТЕБЕ и ЦРНО-БЕЛЕ боје наше.

Душко Вићентић

Срећан нам 75. рођендан!

Izvor: partizan.rs

 

 

Ostavi komentar

Translate »