I mene da gledaju – Teniser Miomir Kecmanović za „Novosti“ o velikom priznanju „Najbolji junior sveta“, uzorima, snovima, životu u sad i otadžbini, podršci najmilijih…
PARIZ
OD STALNOG DOPISNIKA „NOVOSTI“
NE razmišljam o tome da bih jednog dana mogao da budem Noletov naslednik. Ne gledam sebe na taj način. Usredsređujem se na igru. Ali, u svakom slučaju, to mi ne pravi pritisak. Prija kad znaš da svi veruju u tebe. To mi daje dodatni motiv da igram.
Ovako, za „Novosti“, govori Miomir Kecmanović (17), najbolji junior svetskog tenisa, prvi Srbin koji je u ovoj kategoriji dobio godišnju šampionsku nagradu Međunarodne teniske federacije. Mladić kome mnogi predviđaju svetlu budućnost i vide kao dostojnog naslednika izvanredne generacije aktuelnih igrača, s Novakom Đokovićem na čelu, kaže da mu dobijeno priznanje najviše znači za samopouzdanje i kao put za budućnost.
- Znam da idem u pravom smeru i da dobro radim. Lep je osećaj. Mnogi to nisu mogli da urade. Od kada sam to postigao, mnogo mi je lakše da igram.
* Mnogi juniori nisu uspeli da se sa prvog mesta probiju u profesionalnom tenisu, koliko može da se nauči na njihovim greškama?
- Vrlo dobro znam da ima mnogo onih koji ne uspeju. Stalno unapređujem igru i radim na popravljanju svih njenih segmenata. Mnogi misle da im je prvim mestom među juniorima put dalje sam od sebe otvoren, da će sve ostati tu gde je. A to je daleko od istine.
* Gde vidite sebe u profesionalnom tenisu?
- Dobro sam krenuo. Osvojio sam dva fjučersa. Voleo bih da do kraja godine budem stalni učesnik na čelendžerima. Jači turniri mi pomažu da igru podignem na viši nivo.
* Kako bi izgledao idealan scenario uspinjanja iz juniorskog u seniorski vrh svetskog tenisa?
- Da već sledeće godine uđem među sto najboljih! I osvojim nekoliko čelendžera pre toga. A onda među pedeset, pa dalje – ka vrhu, da pomeram granicu naviše na svakom turniru, iz godine u godinu.
* Šta je za to potrebno?
– Osim sreće, koja je uvek dobrodošla, potrebno je podići celokupnu igru na viši nivo, da budem konstantniji, da fizički i mentalno napredujem.
* U Parizu ste nedavno odigrali poslednji juniorski turnir, šta dalje?
– Igraću fjučerse, dok još malo ne popravim rang i uđem u čelendžere. A onda dalje, do mastersa i grend slemova.
* Živite u Americi, ali ste rekli da trofej nosite u Beograd, koliko ste vezani za Srbiju?
– Nekoliko meseci leti uglavnom provedem u Beogradu, zavisno od turnira. Zimi sam u Americi, s obzirom na to da tamo sve vreme treniram na otvorenom. Ali posle osam meseci provedenih u Americi jedva čekam da se vratim, uvek želim da što pre dođem kući.
* Kad vam neko kaže „kuća“, na šta prvo pomislite?
– Na hranu! To mi je prva asocijacija. U Americi sve prelivaju s mnogo sosova. Domaća hrana je neprevaziđena.
* Koliko je bilo inspirativno to što je jedna sjajna generacija pre vaše doprinela podizanju ugleda ne samo srpskog tenisa, već i sporta, pa i cele Srbije u svetu?
– Veoma je uticalo, naravno. Pre njih, osim Bobe Živojinovića, nije ni bilo mnogo tenisera. A sada se, zbog njih, mnoga deca bave ovim sportom. Za Srbiju je to velika stvar. I na mene su uticali da ozbiljnije počnem da se bavim tenisom, da ih možda jednom i zamenim. Gledao sam stalno Novaka. Naročito sam bio oduševljen kada je prvi put osvojio Vimbldon. Rekao sam sebi, „daće bog da i mene ovako gledaju na TV-u“!
* Hoćete li nastaviti njihovim stopama, da širite lepu sliku Srbije po svetu?
– Želja mi je da nastavim tamo gde su oni sada. Hteo bih da inspirišem mlađe od sebe. Bilo bi lepo, nadam se i težim tome, da jednom budem taj na koga će buduće generacije da se ugledaju.
IGRAM GOLF, NE SLUŠAM „METAL“ * KAKO provodite slobodno vreme?
– Uglavnom volim da igram golf, kada sam u Americi. Zanima me dosta stvari. Nekad idem u bioskop, često vozim karting. Idem i na džet-ski. Odem na plažu. Zavisi od toga kako sam raspoložen. Od muzike slušam skoro sve osim metala.
* Ko vam je idol iz aktuelne generacije srpskih tenisera?
- Novak, naravno. On je prvi. Ali sa svima sam dobar. Uticali su svi pomalo: i Viktor, i Janko, i Filip, i Nenad… I Peđa, i Laslo… Sve su to sjajni igrači. Baš kao i Ana, Jelena… Ali njih dve nikada nisam upoznao. Upoznao sam Bastijana Švajnštajgera, ali se sa Anom Ivanović nikada nisam sreo! A voleo bih da je upoznam.
* Da li ponekad razmišljate o čuvenom dočeku ispred Skupštine…
- Naravno, ali verovatno ne bih znao šta da radim kada bih se pojavio na balkonu. Stajao bih tamo, ćutao i sav bih se zaledio!
* Koliko vam porodica pomaže da ostvarite svoje snove?
- Izuzetno mnogo. Ne bih bio ovde da nije njihove podrške. Zaista su dali sve da bih mogao da igram tenis. Nikad neću moći da im se odužim za to.
* Jeste li spremni da uskoro preuzmete značajniju ulogu u reprezentaciji Srbije?
- Još moram mnogo da radim da bih zaigrao za Dejvis kup reprezentaciju. Vidim svoje mesto u njoj tek za nekoliko godina.
Izvor i foto Novosti