To je moja misija u klubu kome sam za tri i po decenije, dao i srce i dušu. – Pamtim svoje mečeve sa Tadijom Kačarom i Antom Josipovićem. – Uz ring na Crvenom krstu često su bili i Dragan Nikolić i Bora Todorović
U sazvežđu mnogobrojnih sportskih asova sa Crvenog krsta kada se na kraju prošle godine podvlačila crta nakon velikog jubileja – veka postojanja Sportskog društva Radnički, jedan čovek zaslužuje posebnu pažnju i respekt, za sve ono što je ostvario. Što kao takmičar a i trener. Reč je o Milivoju Bašiću, koji danas sa ponosom može da se pohvali svojevrstnim sportskim rekordom. Naime, Bašić je u ovih deset titula boksera sa Crvenog krsta, koje se nalaze u vitrinama njihovog skromnog doma, učestvovao u osvajanju čak devet trofeja! Ovaj sportski dobričina prve vrste, najveći trenerski šarmer pokraj ringa, zbog čijih egzibicija su dolazi i najveći sportski rivali, autoritet među trenerima ostavio je dubok i neizbrisiv trag na Crvenom krstu. I danas, kada su mnogi digli ruke od boksa, jer je sve manje para i dobrih takmičara, Bašić ne odustaje lako od svojih sportskih principa. I dalje tvrdoglavo i uporno grabi novim sportskim stazama, nadajući se da dolaze bolji dani za nekada trofejni sport.
Danas, kada više ni Radnički a i Srbija nemaju tako dobre boksere kao nekada vi i dalje ne spuštate gard?
Valjda je to u našoj biti. Kao stari romantik sa Crvenog krsta, ja još uvek verujem da dolaze bolji dan za naš boks, iako svi dobro znamo da je ono ,,zlatno“ vreme daleko iza nas. Istina je da sadašnji ljudi, koji vode boks, pokušavaju na sve načine da animiraju bokserski sport. Možda, taj proces oporavka, nakon godina stagnacije ide dosta sporo, ali ne treba gubiti nadu. Teško je svima, posebno onim ljudima koji nesebično daju sebe za boks.
Koliko Vas raduje činjenica da ste danas najtrofejniji čovek u bokserskom klubu?
Radničkom sam dao i srce i dušu. Poklonio sam mu svoje najbolje godine mladosti. I nije mi žao zbog toga. Na Crveni krst sam stigao pre tačno tri i po decenije, iz rodnog Berana, gde sam boskovao za BK Ivangrad, i to na nagovor Baće Milovića. Tada sam izabrao Radnički umesto Zvezde i Partizana iako sam na stolu imao brojne ponude. Dok sam nosio dres Radničkog osvojio sam tri titule prvaka a kao trener imam ih duplo više. Ukupno devet. Nadam se da ću osvojiti bar još jednu.
Koja Vam je titula posebno draga?
Sve su mi drage, ja sam zbog toga srećan čovek. Ali ako bih kao trener morao da izdvojim jedan trofej to je svakako bronzana medalja mog boksera Dejana Ribaća, na juniorskom prvenstvu sveta u Argentini, kao i titula Nikole Jovanovića. Nisu mi toliko važni moji trofeji i titule koliko medalje oko vrata mojih učenika na koje sam ponosan.
Oko Radničkog oduvek su se okupljali hrabri momci ali i najveći beogradski intelektualaci?
Bokseri su oduvek bili među najpopularnijim sportistima, posebno u staroj Jugoslaviji. Zato često umem da kažem da je Radnički jedan boemski sportski kolektiv, oduvek se izdvajao od Partizana i Crvene zvezde. Srećom brzo sam prepoznao tu crtu koju ima moj klub. Zato su naše mečeve posećivali svi poznati glumci počev od mojih prijatelja Dragana Gage Nikolića, Bore Todorovića, najlepše žene Beograda, poznati novinari, doktori…
Punih osam godina boksere Radničkog predvodio je sadašnji predsednik države?
To je bio moj predlog upravi kluba, jer sam video odmah da je Aleksandar Vučić čovek koji voli sport. Neko ko ima posebnu strast prema boksu. Imao sam tu priliku i zadovoljstvo da se upoznamo na jednoj bokserskoj reviji. Predsednik je puno dao Radničkom, i hvala mu na tome.
Ko su po Vama ljudi koji su obeležili jedno vreme boks na Crvenom krstu?
To su pre svega skromni i pošteni ljudi, koji su svoj lični interes uglavnom stavljali iza opšteg intresa kluba. Imali smo i sjajne bokserske diplomate poput Danila Dace Ivanovića i najbolje sportske poslenike kao što je bio pokojni Miladin Vasojević. I odlične trenere poput Miroslava Popovića, mog prvog trenera. Ali i sjajne bokserske šampione kao što su bili Vukašin Dobrašinović, Dejan i Ivan Ribać, Nebojša Magovac, Nikola Jovanovića. Svima njima kapa dole i veliko poštovanje.
Kako danas živi bokserski klub?
Borimo se kao i svi ostali. Fali nam jedan Miladin Vasojević. Meni lično mnogo, jer smo bili dugogodišnji saradnici. Prolazili smo i kroz lepe ali i kroz teške trenutke. Bili smo iskreni prijatelji. Danas Srbija nema takve sportske kadrove. Dolaskom Poleskića našeg nekadašnjeg boksera i grupe entuzijasta kao što su Vuk Vuković, Cveto Maraš, Željko Đokanović, nekako uspevamo da sastavimo kraj sa krajem. Praktično živimo od ličnih konatakata, čuvajući tako tradiciju dugu više od 100 godina.
Srbija će ove godine biti domaćin najboljim svetskim bokserima. Šta to znači za naš boks konkretno?
Nadajmo se da će ovo zlo od korone proći i da ćemo se vratiti normalnom životu. Radnički ima nekoliko mladih i perspektivnih boksera na koje obraćamo posebnu pažnju. Takođe, poznato je da imamo i nekoliko ruskih boksera koji su uzeli srpsko državljanstvo i od prošle godine su članovi Radničkog. Nadamo se da će njihovo prisustvo pomoći novim generacijama da se što pre i bolje edukuju i predstavaju Srbiju na međunarodnoj sceni. Činjenica da smo domaćini je svakako dobra za afirmaciju. Ne samo boksa već i Srbije.
Koji meč kao takmičar posebno pamtite?
Bilo ih je dosta u mojoj karijeri ali posebno su bili zanimljivi oni sa Tadiojom Kačarom i Antom Josipovićem.