Ratomir Dujković – Bilo je to 1983. godine, a ja sam se spremao za JNA. Nisam imao ni godine za odlazak u inostranstvo, i tako je šansa mog života propala.

Ratomir Dujković (24. februar 1946, Borovo), nikada nije govorio u rukavicama, iako je čitavu karijeru proveo s rukavicama na rukama.

o Kako je rukometni golman postao fudbalski?

– U rodnom Borovu sam zaista bio rukometni čuvar mreže. Tada me je video Josip Kezdl, nekadašnji golman, koji je trenirao juniore Borova. Pozvao me je kada sam imao 14 godina, i ubrzo sam stao na gol i branio godinu dana.

o Praktično ste preko noći stigli do Crvene zvezde, na čijem golu ste stajali 442 puta?

– Kezdl me je preporučio Miljanu Miljaniću, ali nisam dobio poziv sve dok Milan Čop nije iz Borova prešao u Zvezdu i rekao Miljanu da ima dečaka koji će biti pravi golman. Branio sam kao gost na turniru koji je održavan svakog 29. novembra i više se nisam vraćao u Borovo.

o Ni u podmlatku Zvezde se niste dugo zadržali?

– Posle godinu dana prešao sam u prvi tim. A debitovao sam 1963. godine u remiju bez golova protiv OFK Beograda na Karaburmi. Zamenio sam Žirija Vukićevića, a na istoj utakmici debitovali su, ali kao starteri, Dragan Džajić i Žika Jevtić.

o Nosili ste dres Crvene zvezde čak 11 godina?

– Bili smo prava kaznena ekspedicija, ko god je došao na „Marakanu“ istratili bismo ga sa punom mrežom golova. Osvojili smo tri duple krune, Rapan kup, kasnije se zvao Srednjoevropski.

o A nije počelo tako bajkovito, palile su se i stative?

– Mi smo sto odsto verovali u projekat Miljana Miljanića. Silno nas je motivisao, bilo je i uspona i padova, ali na kraju smo postali tim. Evropski tim.

o Ostaje za sva vremena „misterija Atina“, mnogi su o tome govorili, a koja je vaša priča?

– Šta se dogodilo? Objektivno, ništa posebno. Ono što je moglo da pobudi sumnju jeste taj ručak pred utakmicu. Pošto je počinjala u 14 časova, ručak je bio planiran u 11.00. A onda su nam rekli: kakav ručak tako rano, i preporučili nam da odemo u neki fast-fud prekoputa. A reč je o „Hiltonu“, a ne o nekom običnom hotelu. E, tamo je moglo eventualno nešto da bude, da su nam stavili nešto u hranu, ali mislim da je u to ipak teško poverovati. Mislim da nam je najveći protivnik bio španski arbitar Ortiz de Mendibil. On je bio oženjen ćerkom Ferenca Puškaša, koji je bio trener Panatinaikosa. Nije nam dao da priđemo golu, što je, po meni, uz skandalozne uslove, rezultiralo našom eliminacijom. I još nešto, posle te utakmice De Mendibil više nije sudio. Bilo je i priča o prodaji te utakmice. E, to je glupost veka. Pa, bili smo na pragu finala. U Atini su nam nedostajali Džajić i Antonijević, sa njima bi sve bilo drugačije. I to je to, sve ostalo su samo isprazne priče.

o Na kojim utakmicama je Dujković najbolje branio?

– Mislim da sam najbolje čuvao gol u meču protiv Ferencvaroša u Budimpešti. Izgubili smo sa 2:0, ali sam ja dobio „desetku“. U revanšu, na krcatoj „Marakani“, eliminisali smo Mađare. U pamćenju mi ostaju i svi derbiji sa Partizanom, ali možda je najupečatljiviji onaj na Stadionu JNA (1:1), kada sam odbranio dva jedanaesterca, Moci Vukotiću i Mikanu Petroviću. U to vreme smo uglavnom stalno dobijali Partizan.

o Iz Zvezde, pravac Ovijedo (preko 100 utakmica). Kako ste stigli u Španiju?

– Eh, da je bilo sreće, otišao bih ja na Pirinejsko poluostrvo ranije. Ali sudbina je bila protiv mene. Naime, u to vreme Zvezda je igrala mnogobrojne turnire u Španiji i pobeđivala. Dva puta u Korunji, Badahozu, Valensiji, Alikanteu. Ja sam zaista branio dobro, i onda je stigao poziv od Real Madrida. Za neverovanje. Bilo je to 1983. godine, a ja sam se spremao za JNA. Nisam imao ni godine za odlazak u inostranstvo. I tako, umesto u veliki Real, ja sam otišao u armiju. Kraljevski klub, naravno, ne bi čekao ni bolje golmane…

o Vratite se na Ovijedo.

– Nije Real, ali mi je Španija izgleda bila suđena. Milovan Đorić je već bio u Ovijedu kada sam ja izašao iz JNA. Pozvao me i rekao da traže golmana, a ja sam imao već 28 godina i oberučke sam prihvatio Đorićev poziv.

o Iz Ovijeda u Osijek (120 utakmica), pa u Galeniku (90)?

– Lepa su to bila vremena, a kada sam napunio 38 godina rešio sam da okačim rukavice o klin.

o I trenerska karijera je počela u Zemunu?

– Počeo sam u mlađim kategorijama Galenike, a onda me je Gojko Zec pozvao u Emirate. Bio sam mu pomoćnik. Kada se Vladica Popović vratio u Zvezdu, vratio sam se i ja. Međutim, stigla je ponuda Vladici da bude selektor Venecuele, a on je predložio da ja preuzmem mladu selekciju. Kontakt je bio Duda Maravić. Ali dok su još trajali pregovori, Vladica ode u Peru, pa se dogovorimo da ga zameni Đanđa Petković. Posle nekog vremena Đanđa i ja promenimo mesta.

o Selektor Venecuele, pa Mjanmara?

– Bio sam u Venecueli tri godine, ali kao ni selektori pre mene, a i posle mene, nisam mogao ništa da uradim. Mjanmar je bio izazov, međutim, nisu imali ambicija, a i vojna hunta je još bila na vlasti. I posle godinu dana sam se oprostio.

o Epizoda u našem nacionalnom timu?

– Bio sam trener golmana u reprezentaciji na EP u Holandiji i Belgiji, kada je selektor bio Vujadin Boškov a pomagali mu Zoran Filipović i Branko Rašović. Potom sam postao selektor Ruande. U afričkim kvalifikacijama smo napravili čudo, pobedili smo kod kuće i Ganu i Ugandu, bili prvi u grupi, otišli u Tunis.

o Čelnici Gane nisu zaboravili kako ste igrali protiv njih…

– Imali smo za te moje dve godine zaista fenomenalne rezultate. Na SP smo bili hit, u grupi smo izgubili od Italije (2:0), ali smo pobedili Češku (1:0) i Ameriku (2:1). Nismo, međutim, imali sreće, u četvrfinalu smo naišli na Brazil. Nije problem bila igra, već češki sudija koji je otvoreno navijao za Brazilce, a na poluvremenu poslao pomoćnika da mi kaže da ne izlazim na teren jer sam mu rekao da skine dres „karioka“. Posle Mundijala na rang-listi FIFA proglašen sam za devetog selektora na svetu.

o Usledio je put u Kinu, preuzeli ste selekciju do 23 godine.

– Ništa tamo nisam uradio, a neće ni sada veliki Lipi. Jednostavno, Kinezi nisu talentovani za fudbal.

o Srbi jesu, ali sa selekcijom do 21. godine niste uspeli?

– Ne, na EP je otišla Hrvatska, a u Varaždinu je izbio pravi skandal. Ustaške parole, vređanje, pljuvanje, nismo se snašli, neka deca su se i uplašila. Ali nismo mi uspeli na tom meču, ne, poraz od Norveške u poslednjim minutima u Novom Sadu koštao nas je neodlaska na EP. I ja sam dao ostavku.

o Bili ste kratko u Siriji, ali od tada je prošlo sedam godina a vas nema na „trenerskoj mapi“?

– U Srbiji bih teško mogao da radim, ne bih sigurno dozvolio da mi neko uđe u svlačionicu i sastavlja tim. Imao sam pozive iz Tanzanije i Kenije, ali nisam više u godinama kada me to privlači. Živim mirno, navijam za Zvezdu, predsednik sam Skupštine veterana, uživam. Praktično, ja sam panzioner, objektivno je da šansu dobijaju mlađi.

MOJ PROBLEM – RAJKO MITIĆ

o U reprezentaciji samo četiri utakmice?

– Iako sam godinama bio najbolji golman u Jugoslaviji, imao sam nesreću da selektor bude Rajko Mitić. On je igrao sa Bearom i voleo je golmane „letače“ poput Envera Marića i Dragana Mutibarića. Ja sam bio drugačiji tip, bio sam racionalan, treći bek, što Rajku nije odgovaralo. I to je bio jedini razlog.

MILjANIĆ BIO TRENERČINA, VIZIONAR

o VREME Miljana Miljanića se ne zaboravlja?

– Miljan je bio vizionar, analitičar, trenerčina. Na klupi je bio miran, ali je u poluvremenu pričao bez greške o tome šta je valjalo, šta nije i kako dalje. A njegove analize, pa to je nešto neverovatno. Minimum dva dana nam je govorio o protivniku, imali smo pravu sliku o svakom igraču. Tako nešto i takvu posvećenost kasnije sam video još samo kod Ljupka Petrovića i Vladice Popovića.

Izvor i foto Novosti

Translate »