I dok su mnogi od nas pomislili da je ovo sjajna šansa da se posle dve decenije bar nekako putem baraža uguramo u vagon EVRO 2020, koji bi nas odveo na skup najboljih, jer bolju i lepšu priliku od ove uskoro nećemo imati, po ko zna koji put usledilo je novo razočaranje. I to od onih u koje smo se najviše kleli. Ali, ovaj najnoviji šamar srpskom fudbalu nije slučajan, već „plod” jednog procesa koji kod nas traje nekoliko godina.
Sve je zapravo počelo od sitne prepirke između predsednika FSS (Kokeza) i nekadašnjeg selektora (Muslin) koji nas je odveo na Mundijal u Rusiju 2018. Zatim se tom sukobu „zaraćenih strana” pridružio i tadašnji kapiten (Ivanović) koji nije dozvolio predsedniku saveza da trenira sa igračima. A onda, kada su i ostali igrači shvatili da nije problem u Muslinu i Ivanoviću, već u najvišoj piramidi srpskog fudbala, onda nam se dogodio najgori mogući scenario.
Sada je definitivno jasno svakom, pa i najvećim fudbalskim laicima, da je isključivi krivac za potpuni debakl srpskog fudbala sam vrh saveza. Zašto pred utakmicu sa Škotskom predsednik FSS-a nije nijednom, baš nijednom, provirio glavu iz fudbalskog salona na Terazijama, gde su u međuvremenu na novu radnu dužnost došle starlete i telohranitelji. On se umesto toga sakrio u „mišju rupu”, kao da utakmica sa Škotskom nije najvažnija u poslednjih desetak godina. Svojom bahatošću i neznanjem navukao je veliki gnev ovdašnje fudbalske javnosti, više nego bilo koji njegov prethodnik. Tu lošu energiju on je preneo i na igrače, selektore koje je smenjivao kada je hteo, dok su ga neki skupštinski delegati, zarad jednog ili dva putovanja po belom svetu, tapšali po ramenu. Svojom sujetom uspeo je da uruši fudbalski sistem, koji je sada praktično na kolenima.
Već neko vreme u fudbalskoj čaršiji se sve glasnije govori, a uostalom i među igrače je pred tako važan meč sa Škotskom stigla takva informacija, da će se prvi čovek FSS sigurno povući sa mesta predsednika ukoliko ne budemo prošli finale. Naravno, i igrači mu više ne veruju, pa su neki pred važne mečeve u baražu polako počeli da napuštaju reprezentaciju… Čini se da je sada našem fudbalu, koji sve više tone u provaliju, potreban oštar rez.
Već koliko danas morali bismo da tražimo novog selektora, jer od „istrošenog” Tumbakovića više ništa nema. Taj uplašeni čovek, koji je jedino podigao ruke kada je Jović izjednačio u poslednjem minutu, izgleda da više ni sam sebi ne veruje. A o nekom ugledu i autoritetu među igračima da ne govorimo. Pa nije slučajno Nemanja Matić odlučio da kaže zbogom reprezentativnoj karijeri. Video je sa kim ima posla.
Ove tužne kvalifikacije, koje su završene na još tužniji način, još jednom su pokazale našu fudbalsku nemoć. A ta nova prilika biće za tri – četiri godine. A do tada mnogi će otići u fudbalsku penziju. Pre svih kapiten Aleksandar Kolarov, koji nije mogao da se stavi na raspolaganje timu i to u ne bilo kakvoj utakmici.
Za izbor najboljih igrača za nacionalni tim potreban je selektor poput Slavoljuba Muslina. Neko ko će javno reći predsedniku FSS-a da mu se ne meša u posao. Zato je i bivši selektor otišao, bolje reći oteran, i to kada nas je odveo na svetsko prvenstvo.
Ovaj debakl A tima zapravo i jeste ogledalo trenutnog stanja u našem fudbalu. Mnogo je pogrešnih poteza napravljeno, da bi jedna pobeda mogla da ispravi sve „krive Drine”. Najgore od svega je što su se i ostale selekcije utopile u tom sivilu, pa će novoj fudbalskoj vladi, biti potrebno još dosta godina da nas izvuče iz ovog blata. Možda je Crvena zvezda najbolji primer kako treba raditi. Nije mala stvar čak dva puta igrati u Ligi šampiona i to kada su klub iz Ljutice Bogdana videli sa katancem na vratima. Potrebni su nam neki novi ljudi kojima ćemo više verovati a ne onima koji su svoj mandat potrošili na neke sporedne stvari…
Puno obećanja, a malo toga urađenog
Sadašnja fudbalska vlast u Srbiji je definitivno jedna od najslabijih koje smo ikada imali. Sem hvalospeva i krupnih obećanja, počev od izgradnje Nacionalnog stadiona, oni ništa nisu uspeli da urade. Doduše, uspeli su da okreče Sportski centar, što se smatra njihovim najvećim poduhvatom za ovih nekoliko godina. Takođe ništa nije učinjeno ni na popularizaciji fudbala, na vraćanju starih nekadašnjih velikih centara. Sve je rađeno na brzinu bez nekog jasnog plana. Uspeli su da naprave najglomazniju ligu u Evropi, koja danas više nikome nije interesantna. Nisu uspeli da smanje korupciju u fudbalu, da pronađu novog Milorada Mažića, koji je bio ponos organizacije. Uspeli su da na „mala vrata” u najviši rang takmičenja uguraju neke timove koji to nisu zaslužili. Samo da bi imali podršku na glasanju. Puno pogrešnih poteza za ovako malu fudbalsku zemlju.
Pogrešni potezi selektora
Čija je bila odluka da u tako važnoj utakmici po ko zna koji put preformuliše tim, posebno zadnju liniju. Ako je selektor pomislio da Gudelj može da bude to što nije, onda je grdno pogrešio. Sa druge strane, zašto šansu nije dao Dušanu Vlahoviću i da u produžecima krenemo sa trojicom napadača. Ovako zagrevao je mladog napadača Fjorentine više od pedeset minuta, da bi ga na kraju poslao na klupu. Zašto je Kostić igrao a znalo se da nije potpuno spreman?