Stefana Markovića neće biti u selekciji Srbije – Srbija u Markovićevom liku nije ostala samo bez kvalitetnog defanzivca i igrača iz koga “kipi“ reprezentativno iskustvo. Već i jednog od miljenika generacije. Čoveka koga obožava ceo tim, pa i sam Aleksandar Đorđević. Selektor je u njemu video vojnika za najteže zadatke, ali i premosnicu između stručnog štaba i igrača. Bio je pažljivo birani element u kompleksnom sistemu koji je sve delove spajao u neraskidivu celinu
„Da li postoji mogućnost da još jednom zaigram za reprezentaciju? Ne. Nisam tu odluku doneo da bih se premišljao. Stvarno se osećam pomalo glupo što i dalje moramo to da objašnjavam i što se tome pridaje toliki značaj. Imamo mi dosta momaka koji zaslužuju šansu i koji bi trebalo da se bore za zlato. Imamo dosta talenta. Postavili smo osnovu i to je bitno. Verujem u momke i bodriću ih“.
Ovim rečima nedavno je Stefan Marković u izjavi za Sportski žurnal i definitivno zaključao vrata bilo kakvom nadanju da predstojećeg leta opet navuče dres nacionalnog tima i povede Srbiju u borbu za toliko čekano evropsko zlato.
Mada je od momenta kada je stavio tačku na reprezentativnu karijeru, do trenutka izjave s početka teksta prošlo više od pola godine, što je sasvim dovoljno vremena da se utisci slegnu i možda još jednom preispita odluka, Marković je ostao čvrstog stava da je vreme da njegovo mesto zauzme neko mlađi.
Ali, ko onda na upražnjeno mesto? Naravno, selektorova je jedina validna i legitimna. I nju ćemo, kao takvu, uvek poštovati. Pred Aleksandrom Đorđevićemje dosta vremena da odluči kakav će potez povući. Imaće delikatan posao.
Pre nego što se upustimo u dublju tematiku, treba napomenuti i da će dosta zavisiti od toga da li će ostatak standardne postave biti na raspolaganju. O tome ipak drugi put. Uzećemo pretpostavku da će se i ovog puta odlučiti za kombinaciju sedam niskih – pet visokih igrača.
Iznad svega, svaki eventualni poziv igrača koji izvorno nije plejmejker sa sobom vuče određena pomeranja u timu. Poziciona, naravno.
Od plejmejkera sa iskustvom Srbija na raspolaganju ima kapitena Miloša Teodosića i Stefana Jovića, koji još muku muči sa povredom leđa. Ali, nije da se Đorđević već nije hvatao u koštac sa situacijom da ne može da računa na jednog pokretača.
Podsetimo, sličan problem sa izostankom jednog člana trilinga Teodosić – Marković – Jović desio se i pred Evropsko prvenstvo 2015. godine. Tada je Zvezdin mozak i dirigent igre morao da propusti veliko takmičenje upravo zbog nevolja sa leđima.
Mada je tada umesto Jovića na pripreme pozvan Stefan Pot, sadašnji igrač Partizana, u to vreme pod ugovorom s rumunskim Asesoftom, taj potez napravljen je kako bi reprezentacija mogla nesmetano da nastavi sa treninzima. U prevodu – Pot nije bio u kombinaciji za tim, ali je radio sa ostatkom selekcije. Đorđevićev konačni izbor bio je – Dragan Milosavljević.
Zato je logično da se opet postavi pitanje – da li je Milosavljević taj koji će zauzeti mesto Stefana Markovića? Ne direktno, u smislu organizacije igre, već u sistemu Orlova. Milosavljević iza sebe ima sasvim zadovoljavajuću sezonu u Albi, gde je kapiten, te drugi strelac tima s prosekom od 13 poena, što ga stavlja odmah iza Elmedina Kikanovića.
Poeni, ipak, ne igraju presudnu ulogu u ovom slučaju. Već mnogo drugih stvari o kojim Đorđević i njegovi najbliži saradnici temeljno vode računa.
Srbija bez Stefana Markovića nije ostala samo bez kvalitetnog defanzivca i igrača iz koga “kipi“ reprezentativno iskustvo. Već i jednog od miljenika generacije. Čoveka koga obožava ceo tim, pa i sam Aleksandar Đorđević. Selektor je u njemu video vojnika za najteže zadatke, ali i premosnicu između stručnog štaba i igrača. Bio je pažljivo birani element u kompleksnom sistemu koji je sve delove spajao u neraskidivu celinu. Osim toga, od transfera u Zenit Markovićeva klupska karijera doživela je novi procvat, pa je tako postao vodeći asistent Evrokupa i tima iz Sankt Peterburga.
Istina, po onome što je Marković pružao u reprezentaciji, vodeći se čistom logikom, Srbiji nedostaje igrač izraženih defanzivnih sposobnosti. Milosavljevićposeduje taj kvalitet, poznaje Đorđevićev sistem i jedan je od igrača koje selektor voli. Pošto nije organizator, to bi uslovilo određene rotacije u timu.
Podsetimo, za Milosavljevića nije bilo mesta na užem spisku kandidata za Rio, što se tada moglo pravdati činjenicom da je Đorđević na raspolaganju imao trojicu glavnih plejmejkera.
Da li bi Bogdan Bogdanović u budućnosti mogao da bude prekomandovan, ili će tu ulogu dobiti Nemanja Nedović? Ne potpuno, već delimično, kao ispomoć Teodosiću i Joviću?
Fenerov rasni šuter već je imao priliku da se bavi ovim poslom u vreme kada je Partizan pogodila najveća muka sa povredama. Od tada, do danas, Bogdanovićje mnogo radio na raznim segmentima igre, a posebnu pažnju obraćao je upravo na odbrani i „čitanju“ pik’n’rol situacija, kao i na još boljoj kontroli lopte. Postavlja se pitanje vredi li „sputavati“ ga dodatnim zadacima, s obzirom da iz godine u godinu izrasta u skorera kakvog Srbija dugo nije imala?
Prisećajući se dešavanja sa Evrobasketa dolazimo do činjenice da je, zapravo, treći plejmejker bio – Nemanja Nedović.
Osvajač Evrokupa igra najbolju sezonu u dosadašnjoj karijeri i neprestano raste njegovo samopouzdanje. Eksplozivnost, brzina, okretnost i strašne atletske predispozicije odavno su nešto što krasi Nedovića. U poslednje vreme dosta je radio na šutu, a čak je i u Malagi s vremena na vreme bio sekundarni plejmejker. Striktno gledajući odbrani segment, Nedović ne bi mogao da stane u Markovićeve patike. Ali, u svakoj kontri ili bržem napadu njegova brzina došla bi do izražaja.
No, treba podsetiti i na to da Đorđevićev stil traži kombinaciju napadački i defanzivno orijentisanog beka u isto vreme na parketu. Na primer, Teodosić i Marković/Jović, odnosno te 2015. godine Nedović i Marković.
To nas dovodi do pitanja – da li Srbija ima spremnu alternativu koja bi bar delom mogla da odmeni Stefana Markovića u originalu? Dakle, šta ako selektor proceni da Nedović ili Bogdanović nisu dovoljni za “jedinicu”?
Lista je prilično kratka. Odnosno, u ovom trenutku se svodi se dva imena: već pomenutog Milosavljevića i – Branka Lazića.
Ime beka Crvene zvezde tek stidljivo se pominjalo kao potencijalno rešenje u srpskom timu ove sezone. Čak i kod vrsnih poznavalaca košarke. Lazić je odavno prerastao ulogu igrača sa isključivo specijalnim, defanzivnim zadacima. U defanzivi je nesporno majstor i njegova atomska energija često je nosila Zvezdu u teškim vremenima.
Kao i Milosavljević, ni Branko Lazić nije direktna zamena za Stefana Markovića, već sistemska. S tim što Laziću nedostaje reprezentativnog iskustva. Pošto isto nema još od juniorskih dana. Odnosno, od 2007. godine, kada je u generaciji sa Milanom Mačvanom, Filipom Čovićem, Dušanom Katnićem i ostalima uzeo zlato preko Grčke, na Evropskom prvenstvu u Španiji.
Đorđević će pokušati da izabere rešenje koje bi što manje, uslovno rečeno, narušilo već postojeći sistem. Znamo da je selektor godinama unazad često bio meta nezadovoljnih košarkaških radnika, ali i navijača, zbog svojih izbora. Ali ono u čemu je, pored kontinuiteta dobrih rezultata, Đorđević uspeo jeste da održi mir u svlačionici i da spoljašnja dešavanja ne ugroze rad tima. Dovoljno je setiti se cele situacije nastale oko Bobana Marjanovića prošle godine. Ili kada je za Mundobasket 2014. iznenadio javnost i u nacionalni tim pozvao Nikolu Kalinića, Stefana Jovića i Stefana Birčevića. Pritisci nisu jenjavali, a Đorđević je uvek gledao da održi balans koji garantuje rezultate. S obzirom na dve srebrne medalje s dva najveća takmičenja, niko nema pravo da sumnja u Đorđevićevizbor.
Izuzev Milosavljevića i Lazića, ostalih nema mnogo, što jeste problem svoje vrste. O čemu su mnogi košarkaški radnici već govorili i upozoravali na potencijalno veliki nedostatak.
Ognjen Jaramaz i Vasilije Micić takođe su opcije koje se donekle nameću i izvorno su plejmejkeri. Kritičari tvrde da mladi biser Mege ima kvalitet da jednog dana ponese reprezentativni dres. Pitanje je da li je taj momenat baš sada? Micić,s druge strane već ima reprezentativno iskustvo iz vremena kada je Dušan Ivkovićbio selektor i nastupao je za Srbiju na Evrobasketu u Sloveniji 2013. godine. Ali, od tada je nacionalnom dresu bio najbliži samo ulaskom na širi spisak kandidata.
Svakako ima više iskustva od Jaramaza, dobar je defanzivac, ali nejasno je da li je to igrač kakvog Đorđević želi, iako ima solidnu sezonu u turskom Tofašu. Marko Gudurić i Rade Zagorac jesu kandidati za nacionalni dres, baš kao što su bili i prošle godine. Ali, oni su takođe skoreri, atipična rešenja za postojeći nedostatak, a pre svega – igrači napada, manje odbrane. Stefan Peno je ime koje se često provlači kroz kuloare. S tim što je to igrač budućnosti, ne sadašnjosti. Kao i Nikola Radičević, koji i dalje raste igrama u ACB ligi.
Za organizacioni deo ne bi trebalo da brinemo, jer Srbija bi trebalo da ima Nikolu Jokića kao tajno oružje. Što je tip igrača kakvog jedino u svojim redovima ima Španija sa braćom Gasol. Veća je nedoumica – ko će naslediti popularnog Pefija?
Pitanje jeste kompleksno, ali validno, iako je do prvog okupljanja nacionalnog tima ostalo još tri meseca.
Selektor Đorđević nedavno je od svojih saradnika i ljudi iz Košarkaškog saveza Srbije zatražio da se napravi ozbiljan skauting domaćih igrača u SAD. Ova odluka može da raduje, posebno jer srpskih igrača u ligama „s one strane Atlantika“ ima više nego ostale evropske zemlje. S tim što bi ovaj projekat mogao da donese rezultate tek u budućnosti. Odnosno, prvo kroz adaptaciju u univerzitetskoj i B reprezentaciji, a onda tek u prvom timu.
Bilo kako, ostalo je dovoljno vremena da se donese prava i valjana odluka. I opet, u selektorov izbor ne sumnjamo.
PIŠE: Nikola Stojković (nikolaS_sN)
(FOTO: Star Sport, MN Press)
Izvor Mozzartsport