Sportisti stručnjaci visoke tehnologije sa uspehom pronose slavu Srbije – kaže za Novosti Veselin Jevrosimović, predsednik Atletskog saveza Srbije, koji je govorio o kraljici sportova, našim atletičarima, prvenstvu u „Areni“, novim tehnologijama, srpskim stručnjacima…
SIGURAN sam da smo na dobrom putu da Beograd 2020. godine bude domaćin Svetskog dvoranskog prvenstva u atletici. Sada imamo sve što je potrebno, a pre svega vrhunske uslove za takmičare. Evropsko prvenstvo u „Areni“ pokazuje inostranoj javnosti kakav potencijal imamo, pre svega nivo organizacije i odličnu infrastrukturu.
Govori ovako, za „Novosti“, Veselin Jevrosimović, prvi čovek Atletskog saveza Srbije, nekadašnji skakač s motkom i, danas, izuzetno uspešan privrednik. Svoje ambicije opravdava rezultatima – za dva mandata izgrađeno je deset novih atletskih stadiona i tri dvorane, a u najvećoj hali u regionu za potrebe ovog prvenstva koriste se najnovija tehnološka dostignuća.
- Beograd može bolje da organizuje takmičenje od bilo koje zemlje koja je do sada u dvorani organizovala atletski šampionat. Sportisti stranci su oduševljeni. Tehnološki smo najnapredniji. U „Areni“ su postavljeni ekrani koji do sada nisu bili ni na jednom takmičenju. Drugo, „Arena“ ima vrhunsku lokaciju. Hoteli su blizu. Saobraćajna mreža je odlična. Savremeno je opremljena sala za treninge.
* Da li uspesi naših takmičara u atletici utiču na broj mališana koji hoće da treniraju „kraljicu sportova“?
- Pre osam godina atletika je bila urušen sistem. U Srbiji smo imali svega 3.500 takmičara. Danas s ponosom ističem da imamo oko 15.000 atletičara. U ovu brojku ne ulaze deca – sportisti. Klinci masovno treniraju, a ujedno se i igraju. Atletske škole su procvetale. Svakog dana imamo od 300 do 500 mališana koji vredno treniraju. To su sportisti od tri do osam godina. Moram da naglasim, atletika je bazni sport. Da bi napravio dobrog fudbalera i košarkaša, pre svega moraš da ga naučiš da trči, da pravilno diše i da ima pravilnu koordinaciju tela. Od te mase budućih , lako se prepoznaju talentovani sportisti. Izbrusiti ga, napraviti od njega šampiona. Želim da u nekoj doglednoj budućnosti u svakoj disciplini imamo po jednu zvezdu.
* Savez nikada nije imao više sponzora što ih ima sada. Koja je formula?
- Ja ne želim da ceo život budem predsednik Saveza. Hoću da napravim samoodrživ sistem. Radim najbolje što mogu. Imam veliko iskustvo i znanje u međunarodnom biznisu. Moje firme posluju u više od 20 zemalja. Ali atletika je ono što me ispunjava. Ona mi daje motivaciju. Uspeh ovog sporta doživljavam kao svoj. To je moj patriotizam. Nekada je srpskim atletičarima bio san da uđu u finale nekog takmičenja. Sada sam veoma ponosan što imamo 17-18 mladića i devojaka koji su u užoj konkurenciji za medalju. Omogućili smo im vrhunske uslove, a sada je na njima da se na terenu pokažu. S obzirom na to koliko smo talentovana nacija, verujem da bi moja generacija, sa ovakvim uslovima, iznedrila mnogo šampiona. Nastavićemo da stvaramo uslove za buduće naraštaje.
* Da li ste imali podršku države?
- Kako da ne! Naročito od premijera Vučića. Za vreme njegovog mandata urađeno je više atletskih borilišta nego bilo gde na planeti. Nedavno sam razgovarao i s ministrom prosvete Mladenom Šarčevićem. On je predložio da se atletika vrati u škole, kao što je to nekada bilo. U moje vreme nije bilo kompjutera i tablet-računara. Svaka škola je imala kuglu, stazu s peskom, krug za trčanje, salu sa spravama za gimnastiku. E, to treba da se vrati – za opšte zdravlje nacije.
* Koliko je atletika vama pomogla u životu?
- Kada sam bio mladić, imao sam dva puta – sport ili fakultet. Preko atletike sam uspeo da odem u Nemačku, a potom u Ameriku da studiram. Odlučio sam da budem poslovan čovek. Ipak, atletiku nisam zaboravio. I danas, šest dana u nedelji vežbam. Sada sam rekreativni triatlonac, a povremeno volim da radim vežbe s motkom.
* Jedan ste od retkih ljudi iz poslovnog sveta koji su se sa zarađenim kapitalom vratili u Srbiju i tu počeli biznis.
- Devedesetih sam imao veoma dobar život u inostranstvu. Brzo sam se pozicionirao, ali znao sam da ću za taj svet tamo uvek biti stranac. Kako god da živim i šta god da radim, nisam bio potpuno prihvaćen. Imam mnogo prijatelja koji žive preko granice, koji maštaju o tome da se jednog dana vrate. Taj dan nikako da dođe i ceo život ostaju tamo. Uplašio sam se da ću i ja ostati željan Beograda i Srbije. Zato sam pre dvadeset godina odlučio da sve prodam, spakujem kofere i vratim se u Beograd.
* Gde je Srbija danas pozicionirana kada su u pitanju savremene tehnologije?
- IT sektor je najprogresivniji sektor u privredi. U svetu nedostaje bar 60 odsto inženjerskih kadrova. U Srbiji imamo manjak 30.000 IT stručnjaka. Dobar inženjer odmah nađe posao. A onda je kao fudbaler, uvek na tržištu. Ako ga dobro ne platiš i ne omogućiš mu vrhunske uslove, on lako promeni firmu. Dobar stručnjak ima platu najmanje 1.000 evra. A može da se zaposli u bilo kom delu sveta. Radna dozvola se dobija preko noći. Zato moramo da čuvamo i školujemo svoje kadrove. Od izvoza softvera, Srbija godišnje više prihoduje nego od celokupne prodaje malina. Softveri će za dve-tri godine biti najveći izvozni brend.
* Korporacija na čijem ste čelu je jedan od pionira u IT sektoru u Srbiji, a softvere uglavnom izvozite.
- „Komtrejd“ nema kupce na domaćem tržištu. Gotovo sve što naši stručnjaci proizvedu plasiramo u Sjedinjene Američke Države, Nemačku, Irsku, Veliku Britaniju i zemlje Bliskog istoka. Moja firma ima 4.000 zaposlenih, od čega 2.000 softverskih inženjera. Kao prva kuća te vrste u ovom delu Evrope, uspeli smo da sastavimo sve najbolje inženjerske kadrove pod jednim krovom.
* Govorili ste o određenim zakonodavno–birokratskim problemima, o čemu se radi?
- Izvoz softvera nije zakonski uređen. Još uvek se vodi kao prodaja usluga. Tu je i stari Zakon o deviznom poslovanju, koji koči poslovanje. Kada je informatika u pitanju, on mora da se menja.
JEDINSTVEN DOGAĐAJ
DA bi 800 atletičara iz 49 zemalja imalo vrhunske uslove za takmičenje u „Areni“, zaduženo je 450 volontera, 300 članova obezbeđenja, a to sve prati 650 akreditovanih novinara. Takmičenja na prvenstvu snimaju 52 kamere.
- To je kao da se u istom trenutku snima devet TV prenosa – objašnjava Jevrosimović. – Nikada nijedan događaj u Srbiji nije bio ovako organizovan i medijski ispraćen. Pošto je podijum podignut tri i po metra, ispod borilišta je napravljen jedan mini-grad.
ODLUČUJE I MIRAN SAN– ATLETIKA nije kao fudbal ili košarka. Tu se ne broje golovi i koševi. Odlučuju milimetri ili stotinke. Mnogo faktora može biti presudno. Od toga da li se pojedinac naspavao, pa do toga kakvi su vremenski uslovi – priča Jevrosimović.
Izvor i foto: Novosti