Jedan od naših najboljih fudbalera svih vremena dobiće vruć krompir, jer našoj reprezentaciji predstoje kvalifikacije za Svetsko prvenstvo, a prve tri utakmice su već krajem marta
Dragana Stojkovića, jednog od naših najboljih fudbalera svih vremena, Fudbalski savez Srbije želi da vrati u reprezentaciju. Njen bivši kapiten, pa predsednik saveza, sada bi bio selektor.
On je kao igrač stekao takvo ime da će, bez sumnje, da uživa takav ugled među onima koje pozove u tim Srbije kakav bi retko ko, naš ili stranac, imao. Verovatno se većina njih, u vreme kad počinje da se voli fudbal, divila njegovim potezima.
To bi bila dobra odskočna daska za Stojkovića, koji bi sa reprezentacijom Srbije morao da doskoči u Katar, na Svetsko prvenstvo. Naša fudbalska javnost bi u toj zemlji, gde je kap vode vrednija od zlata, time koliko-toliko ugasila žeđ za uspesima. A, možda bi se, ako nam krene, potom i opila od sreće.
Stojkoviću u prilog ide i što zna šta su to reprezentacija, savez, očekivanja na fudbalskom igralištu. Dugo je bio reprezentativac, bio je i na najvišoj dužnosti u našem fudbalu, pa zna kakvi su i čekić i nakovanj između kojih će da bude.
Ali, fubaler i trener su dva potpuno različita posla, pa iz nečije igračke karijere, čak i kad se ona lepo vidi kao da je na dlanu, ne može nikako da se pročita budućnost. I ne samo to, jer dobar trener ne mora da bude i uspešan selektor.
Svaka utakmica je nova bitka, koja nema nikakve veze s prethodnom, ali koja, ipak, ne može ni da se potpuno izbriše iz glave njenih učesnika. One, koji vode ekipe često upoređuju s vojskovođama, a sudbina i najvećih od njih, koje i danas s najvećim poštovanjem spominjemo, često je i tragična, kao, recimo, Napoleonova.
Stojković nije prošao uobičajen put. I kao igrač je vrlo mlad preuzeo najveću odgovornost (na primer, na Evropskom prvenstvu u Francuskoj 1984. je kao 19-ogodišnjak šutirao penal protiv domaćina, koji je na tom turniru osvojio titulu). Doveden je na čelo saveza bez prethodnog funkcionerskog iskustva. Trenerski zanat nije učio vodeći mlađe selekcije, kako je nekad bio običaj, ali je sve fudbalske razrede, i to s najvećom ocenom, prošao kao igrač. S obzirom da je kasnije izrastao u vođu tima na terenu to bi mogla da mu bude odgovarajuća zamena za propuštene lekcije, koje je poželjno da trener prođe. Drugim rečima, ima kopču s reprezentacijom, što je falilo njegovim prethodnicima. Čak i oni koji su bili reprezentativci nisu imali tako dubok koren u njoj.
Kao trener Stojković je radio samo na Dalekom istoku. Bez obzira na sve što je postigao i naučio u Japanu i Kini to je, ipak, drugi i drugačiji svet od ovog ovde da bi se sejalo bez uzimanja u obzir da nije isto podneblje, to jest uslovi. Naši igrači su, bez obzira na sve ožiljke, koje nose na sebi iz raznih okršaja, valjda, ipak, darovitiji od japanskih i kineskih, a oni su, takvo je opšte shvatanje, marljiviji od nas.
Na našem kopnu se, bez ikakvog evropocentrizma, igra najbolji fudbal. Evropljani su najveći profesionalci, sve je više njenih nacija, koje umeju da igraju na rezultat i zato je i neuporedivo teže nego na drugim kontinentima da se izbori mesto u završnici velikog takmičenja.
Pored svega toga, zbog više sile, raspored odigravanja utakmica je sabijen. Već na početku, za nedelju dana, odigraće se tri kola. Srbija 24. marta dočekuje Irsku, 27. Portugaliju, a 30. ide u Azerbejdžan. I nigde neće biti lako. Uostalom, kada je Stojković bio predsednik saveza (2001-2005) naša reprezentacija (selektor Savićević, jedan od igrača koje i Evropa pamti), tada SCG, u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo 2004. nije mogla da pobedi Azerbejdžance ni kod kuće (2:2), a u gostima je čak izgubila (2:1).
Dakle, zadatak pred selektorom je vrlo ozbiljan. A i kratko je vreme…