Engleska je slavila samo u dva od 14 mečeva protiv Italije do ovog (sedam poraza, a pobede su bile u prijateljskim duelima). Ali ovo je jedna nova Engleska, prepuna talenta koji je obučen i odnegovan na najmoderniji način. Istorija je tu irelevantna. Međutim, problem sa tim je što je i ovo jedna nova Italija, drugačija od mnogih prethodnih. Ta i takva Italija je najbolji tim Evrope, a svakako i jedna od najboljih reprezentacija koje je Evropa imala u 21. veku.

Gotovo da nije umesno govoriti o strategiji i taktici (ova dva pojma u fudbalu nisu identična) u utakmici u kojoj gotovo da nijednog trenutka nije bilo 0:0. Rezultat ima tu moć da oblikuje dešavanja i opredeljenja i sasvim izvesno je rani gol koji je postigla Engleska umnogome oblikovala igru i jedne i druge ekipe.

Italija je u ovaj meč ušla sa nizom od 33 duela bez poraza (najduži u njihovoj, sasvim jasno, impresivno istoriji). Za sve to vreme gubili su, sve skupa, 44 minuta. Duže od sat vremena su gubili u duelu sa Engleskom. Postigli su 86 golova, primili svega deset.

Nije moguće očekivati da će se jedna ekipa, koja je toliko dugo bila veoma komotna na svakom terenu gde se nalazila, baš lako snaći u ovim okolnostima. I nije bilo lako…

Istina, Engleska je postigla gol iz kontranapada (kontranapad je ona ofanzivna tranzicija koja počne u prvoj trećini terena, ne dalje od toga) tako što je jedan krilni bek centrirao drugom, koji je, nedvosmisleno, na sjajan način napao prostor druge stative.

Sve ovo nije neočekivano kada ekipa, baš kao Engleska u finalu, igra u 1-3-4-3 obliku, ofanzivnom 3-2-5/3-2-4-1.

Stiče se utisak, koji može biti pogrešan, da Italija nije očekivala Englesku u ovom sistemu. Protiv Belgije, koja se takođe branila u 5-2-3 srednjoj zoni, Italija je imala tri ili četiri sasvim jasna mehanizma kojima su dosta lako rešavali kakav god bi im problem protivnik postavio.

Italija igra u 4-3-3 obliku, ali u drugoj i trećoj fazi poseda prave trojku u poslednjoj liniji, spuštaju jednog veznog i uvlače bočnog napadača. Tajming ove rotacije može i često varira od okolnosti na terenu, što Italiji daje uvek jasnu i često optimalnu strukturu u svim fazama i momentima igre. Ali tako, u 3-2-2-3 ofanzivnom obliku, Italija ume da optereti poslednju liniju protivnika, a njihovo napadanje dubine je bez dileme najbolje na turniru.

Engleska je to dvojako predupredila. Prvo pomenutim oblikom, sa pet defanzivaca, nije dozvolila Italiji da bez truda stvara numeričku prednost. I drugo, verovatno važnije, Engleska se branila isključivo u visokoj i niskoj zoni. U srednjoj zoni gotovo da nisu provodili vreme. Kada bi bili nisko, uz izvrstan pritisak na nosioca lopte koji su vršili Rajs i Filips (koji je igrač Marsela Bijelse i kome je pritisak na nosioca lopte nešto najprirodnije na svetu), oni su naprosto neutralisali prostor koji bi Itlaijani želeli da napadnu. Ne možete napadati dubinu ako dubina ne postoji.

Italija tek pred kraj prvog dela, nakon nekoliko pomoćnih pasova, stiže do igrača između druge i treće linije

Istina, Italija je, deluje, sebi otežala posao željom, koja je bila primetna, da do one kontrole utakmicom koju su imali uglavnom do sada na turniru, dođu sa manje rizika. Time su strukturalno sebe lišavali jednog ili dva rešenja, u napadu a to je u fudbalu ogromna stvar.

Španija je protiv Italije igrala u 4-3-3 sistemu, ali se Dani Olmo spuštao kao centralni napadač u vezni red, dok su bočni napadači ostajali široko, dakle nisu se zavlačili u prostor između centralnog beka i beka protivnika, što je obično slučaj.

Tražeći dijaognalni pas u prvoj fazi poseda, uglavnom od Laporta kao levog centralnog beka, Španija je koristila činjenicu da je Žoržinjo veoma orijentisan na protivnika u trenucima pritiska, kao i da se naslanja na stranu lopte u meri da je, praktičnou uvek sa njom u ravni. Španija bi opterećivala daljeg ofanzivnog veznog fudbalera Italije sa dva igrača (Olmo i još jedan) i tako lako rešavala pritisak Italije. Španija je prva i jedina ekipa koja je nadigrala Italiju.

Rahim Sterling napada bližu dubinu, ispred lica protivničkog beka, sužava poslednju liniju Italije i otvara liniju pasa ka bočnom fudbaleru

Nešto slično je radila i Engleska, samo sa Mauntom i Sterlingom u kvadratima, da ne spominjemo, jasno, uobičajena Kejnova spuštanja ka lopti. Možda nije bilo podjednake jasnoće u strukturi Engleske kao u ekipi Španije, ali svakako jeste bilo dosta učinkovito u nekoliko navrata.

Italija je u nastavku susreta, strukturom i mehanizmima u igri, zaličila na ranije viđeno. Da, napadana je dubina češće i sa mnogo više sinhronizacije (koja je esencijalna kada se ekipa brani sa pet igrača u poslednjoj liniji, jer se, prosto, otvaraju druge male dubine za napadanje nego protiv sistema za četiri defanzivca). Više igrača je bilo u završnici, takođe. Ali gol je doneo prekid…

Italija ima najboljeg trenera za prekide na planeti (gospodin je, inače, bivši bankar), njihove rutine na ofanzivnim kornerima su izuzetno složene i teške za branjenje i, u utakmici u kojoj im u otvorenoj igri ne ide sve po volji, bilo je prirodno da ovako postignu gol. Gol je postignut kako se češće i postižu golovi na kornerima, posle osvojene druge lopte, u trećoj fazi prekida (prekidi, inače, imaju četiri faze).

Sa 34 godine i 71 danom Leonardo Bonuči je postao najstariji strelac u finalima Evropskih prvenstava, prestigavši legendarnog Bernda Helcenbajna za četiri godine.

Italija je svakako bila dominantnija ekipa na ovom susretu, ali ne toliko da od toga sazda još neki gol, pa čak ni previše prilika. U meču dva tima koji su dozvolili daleko najmanje udaraca na svoj gol na ovom turniru (Engleska 2,2 a Italija 2,3 po meču) možda i nije trebalo očekivati previše velikih prilika.

U međuvremenu je Italija iznova prešla u 1-4-1-4-1, ali to nije donelo preterano značajnijih trenutaka.

Shodno tome, nije neobično što je i treće finale jednog velikog takmičenja na Vembliju otišlo u produžetke (pre toga produžeci igrani 1966. na Mundijalu, potom 1996. godine na Evropskom prvenstvu). Posle produžetaka, kako obično biva kada u njima nema pobednika, prešlo se na penale.

Bočni stav je obaveza defanzivca, ali on mora biti ispravan (uvek okrenut lopti, ne obrnuto), sa prioritetom branjenja dubine – ovde Italije to ne radi i trpi opasnu situaciju zbog toga

Davno je jedan španski ekonomista shvatio da ekipa koja prva šutira penale ima 60 odsto šanse da pobedi. Italije je zaista šutirala prva. Kada tome pridodate i da Engleska jako retko slavi u penalima (ovo je eufemizam), svakako je, makar malo, momentum meča tada prešao na stranu Italije.

Bilo kako bilo, ona je naposletku trijumfovala. Engleska ima predivnu budućnost, ali u ovom trenutku ona nije najbolja ekipa u Evropi. Najbolja je Italija, a kao takva i nosi trofej kući…

Ostavi komentar

Translate »