Meni je fudbal doneo više tuge nego radosti u životu, kaže bivši crnogorski fudbaler Igor Burzanović. Jedan od najkreativnijih fudbalera sa prostora Balkana retko daje intervjue, ali se u razgovoru za Informer „otvorio“ i prisetio teških dana provedenih u Zvezdi, borbama s vetrenjačama, neostravenim željama, putovanjima po Aziji i istorijske titule sa Nagojom.
Trofeju se radovao i na „Marakani“, a ne može da prežali što sa svojom Budućnosti nije podigao šampionski pehar.
Burzo kaže da je posle svega shvatio da mu je podgorički klub najveća ljubav, ali ne krije i da bi u Zvezdu opet došao pa makar da bude i – vatrogasac.
Budućnost, Zvezda, delije…
Znaš šta, posle svega shvatio sam da je moja najveća ljubav Budućnost. Ona mi je dala sve u životu. Posle toga dolazi Zvezda, jer je na kraju ispalo da je to bio posao koji je trebalo odraditi. Najlepša uspomena na taj period su mi „delije“…
Crne Gore ili Srbije, meni je to isto.Čime se trenutno baviš?
– Radim kao trener u omladincima Budućnosti i prezadovoljan sam. Ide mi bolje nego što sam očekivao. Imam ljude u klubu koji veruju u mene, prepoznali su da na tom mestu mogu da pomognem, a imam i odlične saradnike. Prija mi da radim s klincima i da im prenosim iskustvo koje sam stekao kao igrač. Nisam mislio da će to biti moja sfera interesovanja, ali pronašao sam se u ovom pozivu i mislim da ću još dugo raditi kao trener. Inače ne volim da počinjem da radim nešto što ne planiram da izguram do kraja. Od bivših trenera naučio sam da u ovom poslu moraš da imaš svoju misao, ideju, ali i da postavljaš ciljeve. Moji ciljevi su da prvo budem trener seniorskog tima Budućnosti, pa prvog tima Crvene zvezde i na kraju selektor.
Selektor Crne Gore?
– Crne Gore ili Srbije, meni je to isto.
Pratiš li Zvezdu?
– Ne da sam u toku, nego 24 časa dnevno pratim sve što se dešava sa Zvezdom. Generalno sam uvek pratio, a pogotovo sad kad je moj brat Nenad Milijaš u stručnom štabu. Čujemo se redovno, tako da sve znam šta se dešava u klubu. Srećan sam zbog Zvezdinih rezultata i uspeha poslednjih godina, kao da sam i lično u njima učestvovao. Mnogo se toga promenilo u odnosu na period kad sam ja bio u klubu. Sad je Zvezda stabilna, sa ozbiljnim ljudima u rukovodstvu…
Da li ti je žao što takva situacija nije bila dok si ti nosio crveno-beli dres?
– Kako da nije. Bio sam na „Marakani“ u najtežem periodu za Zvezdu. Za dve godine sam promenio osam trenera i četiri predsednika! Treneri su mi bili Bajević, Đurovski, Kosanović, Janković, Zeman, Janevski, Gogić i Pižon, a predsednici Piksi, Den Tana, Spasojević i Lukić. U Zvezdi sam zaradio 40.000 evra, a odrekao sam se 400.000 evra.
Oprostio Zvezdi 400.000 evra
Bio si dve godine u Zvezdi, kako si zaradio samo 40.000?
– Malo ljudi zna kroz šta sam prošao. Došao sam u Zvezdu iz Budućnosti kao najveća zvezda prelaznog roka na Balkanu u zimu 2007. godine. Moj otac je bio zvezdaš i učio me od rođenja da volim Zvezdu. Dolazak na „Marakanu“ za mene je bio trenutak u kojem sam uživao. Potpisao sam ugovor za 40.000 evra, platu od 500 evra mesečno uz plaćen stan i hranu u kantini. Bio sam najbolji igrač Zvezde, a jedan jedini dinar nisam dobio. Onda kad je Marko Mišković zvanično došao u klub, tad sam na papiru dobio 120.000 evra po sezoni, ali od tih para ništa nisam video.
Šta se dogodilo?
– Na početku sezone 2008/09. došao Ilija Ivić na mesto sportskog direktora. Prvo je tražio da idem u Južnu Koreju i pristao sam, ali kad je rekao da bi to bila pozajmica onda sam odbio. Zar Zvezdina desetka da ide na pozajmice?! Nebitno o kojem se igraču radi. Na kraju sam pristao da u zimu odem u Budućnost na pozajmicu do kraja sezone. Na prvoj utakmici dam dva gola, a Ivić me zove i prvo što mi kaže:“E, baš to ti je trebalo.“ Poštujem ga i danas, kao i tad, ali rekao sam mu:“Odakle vam sloboda da me zovete?“ Iako sam i dalje bio pod ugovorom sa Zvezdom smatrao sam da nije u redu da mi to kaže.
Vratio si se s pozajmice i opet igrao standardno u Zvezdi?
– Posle 10 golova na 15 utakmica za Budućnost pozvao me Vladan Lukić, pošto je u međuvremenu opet došlo do promena u Zvezdi. Zvao me na hitan sastanak, a kod njega u kancelariji još Ivan Adžić i Maza Vasilijević. Dođem s menadžerom Zoranom Stojadinovićem, a oni mi maltene s vrata kažu: „Ti si novi kapiten Zvezde“. Rekao sam da nema potrebe za tim, oni su insistirali, ali sam odgovorio da mi traka ne znači, bez obzira što je to jedno od najvećih počasti koje možeš da imaš u fudbalu. Samo sam tražio: „Pustite me da igram, bar šest meseci, lako ćemo za traku“.
Umesto trake, ti si par nedelja kasnije uhvatio štraftu?
Majko, rodila si dete od 3 miliona
Ja tad imam 24 godine, ne igram, a oni mi kažu tri miliona. Pred njima sam pozvao majku, uključio spikerfon i počeo da vičem majko rodila si dete od tri miliona evra. Ona je mislila da sam poludeo.
– Pižon je preuzeo ekipu, otišli smo u Ivanjicu na pripreme, a mene od tog momenta nije bilo na mapi. Dođe na red prva utakmica u sezoni, kvalifikacije za Ligu Evrope protiv Rudar Velenja. Ja u tom momentu nemam pojma ni šta je to Velenje, a Pižon izvodi na teren ekipu s četiri zadnja vezna. Posle utakmice priđe mi Pavle Ninkov i pita me: „Brate, što te sad nema u timu, šta je problem“. Rekao sam da nema problema i otišao pravo kod Pižona da se pozdravimo i rekao mu da od tog momenta više nisam igrač Zvezde.
Majko, rodila si dete od tri miliona evra
Kako je reagovao?
– Pižon mi kaže: „Burzo, ali ti mi trebaš“. Kažem mu: „Nikome ja na trebam, nego idem sad kući“. Spakovao sam se, ispraznio svoju kasetu, odjavio stan i spavao narednih nekoliko dana u karantinu. Tad su mi na parkingu kod „Marakane“ došli Maza Vasilijević i Adžić i kažu mi – tri miliona evra je obeštećenje za tebe. Nisam mogao da verujem šta pričaju. Ja tad imam 24 godine, ne igram, a oni mi kažu tri miliona. Pred njima sam pozvao majku, uključio spikerfon i počeo da vičem majko rodila si dete od tri miliona evra. Ona je mislila da sam poludeo.
Kako se ste to raspetljalo?
– Sutradan me zvao Miloš Bajalica, koji je tad već bio član Nagoje, da me pita da li bih igrao u Japanu. A ja nemam pojma ni gde je Japan. Ali odmah kažem – hoću. Posle toga me zvao Piksi i tako završim u Nagoji. Od Zvezde više ništa nisam tražio, oprostio sam im sve što su mi dugovali. Potpisao sam da mi ne duguju ništa da bi mogli da dobiju liencu za Evropu naredne sezone. Dobio sam za dve godine 40.000 evra, oprostio ukupno oko 400.000 evra, a pritom su me prodali za 1,1 milion evra. Ne znam ima li igrača na kojem su bolje zaradili?
Radio bih u Zvezdi bez dinara
I uprkos svemu tome na početku razgovora rekao si da bi voleo da se vratiš u Zvezdu, odnosno da budeš trener Zvezde?
– Apsolutno! Meni je to san. Znaš šta, posle svega shvatio sam da je moja najveća ljubav Budućnost. Ona mi je dala sve u životu. Posle toga dolazi Zvezda, jer je na kraju ispalo da je to bio posao koji je trebalo odraditi. Najlepša uspomena na taj period su mi „delije“, koje su uvek bile uz nas i koje su bile najsvetliji momenat u tim teškim godinama. Drago mi je zbog njih što su dočekali da gledaju svoj tim u Ligi šampiona i što Evropa može da vidi njihova najbolja navijačka izdanja. Igrao sam posle u mnogim zemljama, ali nigde nema emocije kao na našem prostoru. To što sam osetio od mojih „varvara“ i od „delija“, to mi je najveća medalja za sve što sam postigao u karijeri. Ali da, opet bih došao u Zvezdu.
A šta ako opet ne bi bilo para?
– Ma, opet bih radio bez dinara. Uživao bih u tome. Da budem pomoćni trener, ekonom, ma i vatrogasac na stadionu. Mene je otac od malih nogu „trovao“ Zvezdom. Sanjam taj dan da opet dođem na „Marakanu“.
Piksi je fudbalski genije
Posle Zvezde si igrao za Nagoju kod Piksija i osvojili ste titulu. On je sad postao i selektor Srbije. Kakav je Piksi kao trener?
– On je institucija. Čovek za kojeg nema tajni u fudbalu. On sve zna, sve vidi, sve ume, fudbalski genije. Bio je Zvezdina zvezde, legenda reprezentacije…
Ali, kakav je kao trener?
– Izvanredan. Sa igračima ima odličan odnos, njegovi treninzi su odlični, način na koji vodi utakmicu. Ne znam za boljeg. Igrači apsolutno uživaju u radu s njim. Meni je bilo fanstastično s njim i Boškom Đurovskim u Nagoji, a moram posebno da pohvalim i Piksijevu suprugu Snežanu, koja je prava lafica. Toliko inteligentna žena, koja zrači pozitivnošću i pravi je prijatelj.
Igrao si u Japanu, Kini, Kazahstanu, na Tajlandu, gde je bilo najbolje?
– U Beogradu.
Nismo se razumeli. Mislim na period posle Zvezde, dok si boravio u Aziji. Gde je bilo najinteresantnije za život, gde si uživao?
– Razumeli smo se. Najviše sam uživao u Beogradu ha-ha-ha. OK, ako već insistirate, onda Nagoja i Japan. Ali nigde nije bilo kao u Beogradu. Posebno što su mi tu bili moja braća Boban Bajković, Deksa Milovanović, Nenad Milijaš i Duško Globarević.
Jesi li, na kraju, zaradio od fudbala za lagodan život posle igračke karijere?
– Nisam. Nikad fudbal nisam igrao da bih se obogatio, da bih zgrnuo milione i da bih se bahatio. Uvek sam voleo fudbal kao igru. Fudbal mi je sve. Zato sam i tražio da idem iz Zvezde, čim sam shvatio da neću igrati. To para što sam zaradio potrošio sam sa porodiom, pomagao prijateljima, nekima pozajmljivao novac, nekim otpaćivao dugove i kamate… Tako sam vaspitan, ni moji roditelji mi nikad nisu rekli da od fudbala treba da se obogatim. Meni je najvažnije što smo evo danas svi moji najbliži i ja srećni, zadovoljni, radimo, zarađujemo, živi kao naše komšije i prijatelji, uživamo u životu i ništa nam ne fali. Više mi znači što je moj brat Marko prošlog vikenda dao gol za Zetu nego da mi je neko dao 100.000 evra.
Misliš li da su te tvoja iskrenost i takav odnos prema fudbalu koštali da prođeš bolje i u klupskoj i u reprezentativnoj karijeri?
– Ma, baš me briga za novac, čoveče, uopšte o tome ne razmišljam. Što se tiče moje iskrenosti, celog života sam takav i ne žalim zbot toga. Čak i oni koji se ne slažu sa mnom poštuju me zbog toga što uvek pričam istinu i onako kako jeste. Vaspitan sam da na prvom mestu budem pošten i dobar čovek. Selektori su prestali da me zovu da igram za reprezentaciju kad sam rekao da Crna Gora mora da se ugleda na Srbiju, da uči od Srbije i da nemamo timski duh kao Srbija, koju je tad vodio Radomir Antić. Nikad problem nisam imao sa Dejom Savićevićem. On je najveći crnogorski fudbaler svih vremena, živa legenda, uostalom njegov nadimak govori više nego bilo šta drugo – genije!
Posle svega ovoga, načina na koji si igrao fudbal i živeo, ispostavlja se da je potpuno opravdan nadimak koji su ti „varvari“ nadenuli još davno – Burzo Maradona?
– Jedino što ja nisam navučen na kokain i heroin. Ali zato volim da popijem dobru šljivovicu. Šalu na stranu, nekad mi kažu: „Ti si brate mogao da igraš u Realu, kakav si talenat bio“. Vidi, možda i jesam, ali da sam u Zvezdi za dve, tri godine imao jednog trenera, dobrog stručnjaka koji bi me usmerio i pomogao mi da napredujem. Ali osam trenera za dve godine! Ispada da smo na dva meseca menjali trenera.