Hodanje je disciplina za rekorde, ali i čist um i telo

„Prezadovoljna sam trkom, još me drže utisci, a kada su mi javili da sam zabeležila peto vreme u Evropi, a 14. u svetskom poretku, bila sam u velikom šoku. Ipak, moj tim i ja smo morali brzo da reagujemo i pravimo nove planove prema novim postavljenim ciljevima. Moja želja je da se popnem na postolje na Evropskom prvenstvu i slušam himnu naše zemlje“, izjavila je Dušica.

U atletici je od malih nogu, a put do uspeha u toj disciplini je bio najblaže rečeno čudan.

Dušica je karijeru počela kao sprinterka, pa objašnjava da tranzicija u brzo hodanje, na ovako visokom nivou, nije bila baš jednostavna.

„Moji počeci su bili kada sam imala devet godina, išla sam na atletiku u Atletskom klubu ‘Zemun’, bilo je lepo slušati kada trener tada zove moje roditelje i govori im da sam veliki talenat u sprintu. Neki najveći uspeh u toj disciplini desio se 2005. godine, kada sam učestvovala u Kupu šampiona, ali nakon toga sam prestala da se takmičim u sprintu, došlo je do nekog zasićenja, što zbog godina, što zbog hiljadu drugih stvari“, istakla je Topićeva.

Ipak, sport nije napuštao njeno srce, pa se njemu vratila kao trener, što je i studirala. Deset godina kasnije, živela je i radila u Španiji, gde je primetila kako su ljudi mnogo energičniji, ne samo u ponašanju već i u hodanju, mnogi to čak koriste kako bi smršali, bez obzira na starosnu granicu.

„Zainteresovalo me je jer sam čitala dosta o tome, a kada sam se vratila u Srbiju raspitivala sam se kod Aleksandra Rakovića, velikog svetskog a našeg stručnjaka. Srce mi je zaigralo kada je on pomenuo da mogu u tome da se takmičim, da nakon deset godina mogu da se vratim aktivnom sportu. Pristala sam na njihovo testiranje i svi su bili oduševljeni i nekako slučajno, ali ipak shvatite da se nikad ništa ne dešava slučajno, evo ostvarila sam se u tome“, govori Dušica.

Idealne godine

Svoje godine ne krije, ima ih 36, ali na njenoj strani, osim njene velike želje, duha i motivacije, jeste i nauka, koja kaže da su njene godine i godine pred njom za disciplinu kojom se bavi idealne.

„Starosnim granicama sam se bavila i na fakultetu i učila da različiti sportovi imaju različite starosne granice vrhunca, sprinteri mnogo ranije završavaju karijere, fudbalski golmani u najbolju formu ulaze nakon 30. godine, pa tako i u mojoj disciplini vrhunac karijere je između 32 i 40 godina. Kada sam se raspitivala o ovoj disciplini, želela sam da odmah razgraničim da li ja time mogu da se bavim rekreativno ili profesionalno, jer, znajući sebe, bila sam od samog starta spremna da dam 100 odsto svog interesovanja i energije“, naglašava Dragana.

Naša nacionalna rekorderka kaže da ne razmišlja toliko dugoročno, već da svoje aktivnosti i treninge priprema za „prvi naredni plen“.

„Prvi kratkoročni cilj je mart, ja govorim kao da je to sutra, odavno sam u pripremnom periodu za Lugano i Švajcarsku, gde želim da potvrdim evropsku normu, ali i da je poboljšam koliko je god to moguće, a držim se izreke da uvek može bolje“, odlučna je Topićeva.

Glavni problem – uslovi treniranja

Dušica, kao i mnogi naši sportisti, glavni problem, nažalost, ne nalazi u godinama, formi, konkurenciji, pa ni u štoperici, već u uslovima u kojima trenira, kao i finansijama.

„Moja najveća prepreka jesu uslovi. U fazi sam traženja prave pomoći od ljudi iz Ministarstva i Saveza, ali i bilo kakvih sponzora željnih da pomognu na bilo koji način, a najbolji bi bio da se tokom zime sklonim u neki topliji kraj u kojem bih mogla bez većih problema da se bacim na naporne treninge. Najbitnije je da se sklonim sa leda, poledice i raznih džombi sa kojima se susrećem svakodnevno“, Priča Dragana i dodaje:

„Takođe nekada ume da bude problem i adekvatna oprema, od patika, koje se u ovom sportu pocepaju nakon jednog intenzivnijeg treninga, do fitnes centara. Što se tiče rezultata, tu nikada nisam, niti ću biti skromna i uvek ciljam na ono najviše, ali što se pomoći tiče, tu jesam i svaka bi mi dobrodošla.“

Dušica je privatno i personalni trener, ljudima pomaže na razne načine da postanu aktivniji, svežiji i spremniji. Ipak, to sa sobom nosi breme nemanja slobodnog vremena i misli koje ne sadrže sport ili sportsku aktivnost u sebi. Pitali smo je da li i koliko ima slobodnog vremena.

„Presrećna sam jer sam brzo hodanje pretvorila i u rad i profesiju, ali i slobodno vreme. To je jedna od najboljih, najdelotvornijih i efikasnijih aktivnosti za mršavljenje, gotovo svaki mišić je uključen sa namerom da topi sve loše naslage sa svih delova tela. Što se slobodnog vremena tiče, morala sam mnogo toga da se odreknem zbog hodanja, od posla, hrane do raznoraznih svakodnevnih aktivnosti, ali naravno da uvek nađem vremena za svoju porodicu i prijatelje.

„Volim da kuvam, volim muziku, ples i trudim se da te neke stvari koje su pale u drugi, treći pa i peti plan ne zaboravim i da im posvetim pažnju.“ 

Za kraj intervjua, zanimalo nas je da li jedna od najboljih takmičarki u brzom hodanju u Evropi i svetu koristi tu disciplinu za vreme saobraćajnog špica i tako zaobiđe gradski prevoz i da li ima problema kada šeta sa prijateljima.

„Koristim svoju disciplinu gotovo svakodnevno zbog velikih gužvi u gradu. Nije mi strano da, kada se uputim negde, razmislim kako bih brže stigla brzo hodajući i to i uradim. Često napustim autobus i peške dođem do destinacije. Takmičim se u disciplini od 50 kilometara što je, na primer, udaljenost od Beograda do Inđije ili Stare Pazove, tako da mi pešačenje kroz nekoliko kvartova Beograda ne predstavlja problem.“

„Što se tiče šetnje sa prijateljima, u jednom trenutku nisam mogla da se kontrolišem, pa su me oni zamolili dve stvari: jedna je da, kada se nalazim sa njima, ne govorim da sam blizu i da ću brzo jer imamo različita razmišljanja o vremenu i udaljenosti, a druga je da, kada šetamo zajedno, pokušam da se obuzdam koliko mogu“, uz smeh je izjavila Dušica.

Uz sve zahvalnice što se odazvala pozivu, Dušici smo poželeli što više uspeha u narednoj godini, od čega je akcenat stavljen na olimpijskoj normi i predstavljanju Srbije na najvećem sportskom događaju na svetu.

Izvor i foto RTS