Bajro Župić se seća vremena kada je igrao za Partizan i neverovatne podrške koju je imao od navijača. Za “Crno-belu nostalgiju” priseća se “najlepših dana karijere i života”.

Obožavao je i on njih. I Partizan!

“We love you Bajro we do, we love you Bajro we do, oh Bajro we love you”, orilo se, pa skoro na svakoj utakmici Partizana od polovine osamdesetih godina prošlog veka.

Bajro Župić nosio je crno-beli dres beogradskog kluba do 1990. godine, ali utisak koji je ostavio bio je toliko jak da se pesma pevala i godinama posle njegovog napuštanja Humske. Stariji Grobari i dan danas, obično pred važne mečeve, sete se neprelaznog beka, tek da podsete mlađe generacije da su se pravi borci oduvek cenili.

Bajro nije bio fudbalski Mocart. Baratanje s loptom mu nije bila jača strana (u to vreme za Prvu ligu SFRJ!), ali je ima srce. Ogromno! Fizički besprekorno jak, uvek motivisan i borben – “zapalio” je partizanovce i kupio ih za sva vremena.

“Tih pet godina u Partizanu su najlepši deo mog života, i fudbalski i privatno, nema tu šta da se priča”, počinje Bajro priču za portal “Crno-bela nostalgija” i nastavlja:

Bajro, ko Vas je doveo u Partizan u leto 1985. i kako su Vas uopšte primetili ljudi iz Partizana?

“Pratili su me dok sam igrao za Novi Pazar, a za moje angažovanje su najznačajnije bile dve utakmice. Prva, dok sam u dresu Novog Pazara igrao jednu od utakmica u drugoligaškom društvu, u Beogradu, a druga, utakmica olimpijskih reprezentacija Jugoslavije i Rumunije. Tada su za olimpijsku selekciju bili izabrani igrači iz drugoligaških klubova, pa sam ja, kao igrač Novog Pazara našao mesta u toj selekciji. Ljudi iz Partizana, mislim pre svega na Mocu Vukotića i Nenada Bjekovića, bili su zadovoljni mojom igrom i oni su i presudili da dođem u Partizan.”

Na kakav ste prijem naišli u Partizanu, kako su Vas prihvatili ljudi iz kluba i saigrači?

“Izvanredan!”

79. "večiti" derbi. Partizan je pobedio Zvezdu 2:0. Bajro Župić u zagrljaju Grobara.

Kada ste prvi put osetili da ste miljenik publike?

“Bilo je to na utakmici jesenjeg dela prvenstva 1985/86, protiv Hajduka u Beogradu. Imao sam zadatak da čuvam Sliškovića. Podrška naših navijača je bila velika, pa sam i ja na krilima te podrške igrao dobro, bukvalno sam mogao da osetim kako me publika podržava. Bila je moja treća utakmica u prvom timu Partizana, i od tada je sve krenulo dobro po mene.”

Koje utakmice su Vam ostale u najlepšem sećanju, ili posle kojih utakmica ste bili najzadovoljniji svojom igrom?

“Ima ih nekoliko, teško je izdvojiti. Recimo, ona protiv Zvezde iz sezone 1986/87 kada smo ih pobedili 2-0 na našem stadionu, ili ona iz finiša 1985/86 kada smo u Zagrebu savladali Dinamo 3-2. Eto, te dve mi prve padaju na pamet, a sigurno ih je bilo još.”

U jednom od intervjua koji ste dali za “Tempo”, naslov je glasio “Kad stanem – ja se umaram”. Sećate li se tog intervjua? Vi ste trčali za dvojicu na svakoj utakmici i davali ste više od maksimuma.

“Dobro, to je novinar malo nakitio naslov (smeh). Jeste, trčao sam dosta na svakoj utakmici, ali dobro, takvo je bilo vreme, takav fudbal, a ja sam imao dosta snage. Inače, dobro pamtim da je to bio moj prvi intervju za neki list i evo i dan-danas imam sačuvan taj intervju.”

Pratite li danas domaći i evropski fudbal, možete li ga uporediti sa Vašim vremenom?

“Pratim, naravno. I u najkraćem, evropski fudbal se znatno poboljšao u odnosu na vreme kada sam ja igrao, a naš fudbal se srozao. Ne mislim tu samo na fudbal u Srbiji, već na celom Balkanu. Glavni razlog je taj što fudbaleri prerano odlaze preko, sa 17 ili 18 godina. Mi nismo mogli da odemo pre 28. godine. Oni sad odlaze kao deca, nisu formirani ni kao igrači ni kao ljudi. I još jedna bitna stvar: mi smo tada služili vojsku godinu dana, a u vojsci postaješ čovek, očvrsneš, postaneš odgovorniji. Evo, baš smo se danas u nekom razgovoru dotakli ovog malog Danila Pantića što je iz Partizana otišao u Čelzi, pa iz Čelzija u Holandiju. Nigde ga nema. Tipičan primer za ovo o čemu pričamo. Moje mišljenje je da fudbaler tek sa 25 godina dostiže zrelost, tada je formiran i kao čovek i kao fudbaler”.

VIDEO Željezničar-Partizan 1986

Pratite li Partizan i da li ste u kontaktu sa nekadašnjim saigračima iz redova crno-belih?

“Kako da ne, redovno pratim igre Partizana. U stalnom sam kontaktu sa drugovima koji su u klubu i oko kluba – Mićom Radovićem, Slađanom Šćepovićem, Zvonkom Živkovićem.”

Kako Vas sada služi zdravlje i šta trenutno radite?

“Zdravlje je sada sasvim dobro. Trenutno sam na funkciji direktora omladinske škole Novog Pazara, tačnije, to je posao koji obavljam još od 1998. Imam grupu trenera sa kojima radim, imamo neki svoj ritam i plan rada. Za razliku od prvog tima, gde neretko dolazi do smene trenera, mi ipak nemamo taj rezultatski pritisak na leđima, što nam daje mir da nesmetano radimo.”

Partizan dočekuje Novi Pazar u sledećem kolu. Kakva je Vaša prognoza pred duel dva Vaša bivša kluba?

“Partizan je mnogo jači, apsolutni je favorit, to je sasvim jasno. Ipak, prognoze su u fudbalu nezahvalne. Sećate se da je Novi Pazar pre par godina došao na utakmicu u Beograd sa tek nešto više od 11 igrača, i tek u finišu je Partizan uspeo da dođe do pobede od 4-3. Zato kažem da se u fudbalu nikad ne zna šta će se desiti za 90 minuta”, završava Župić.

Bajro Župić je odigrao 266 utakmica za Partizan i nije dao nijedan gol u zvaničnim, takmičarskim utakmicama. U prijateljskim mečevima umeo je da zatrese mrežu, a takvih pogodaka je bilo deset.

Izvor i foto

Ostavi komentar

Translate »