Dugo smo se hvalili kako imamo vrhunske trenere koji rade u velikim klubovima, ali to je daleka prošlost. U ovom trenutku samo Siniša Mihajlović trenira neki klub iz pet najvećih liga!
Taj podatak je više nego dovoljan za zaključak da je naš fudbal pao na vrlo niske grane. Srpske trenere više niko ne želi, pa sreću moraju da pronalaze u „egzotičnim“ zemljama – Omanu, Mongoliji, Etiopiji, Tajlandu…
Sve je to poražavajuće ako se zna da smo u prošlosti imali stratege koji su s velikim uspehom radili u vrhunskim klubovima. No, vreme Vujadina Boškova, Miljana Miljanića i Radomira Antića daleko je iza nas, a u periodu posle njih nije stasalo mnogo vrhunskih trenera. Klubovi u kojima rade dovoljan su pokazatelj.
Siniša Mihajlović je jedini izuzetak, čovek koji unosi malo boje u srpsko trenersko sivilo. Već nekoliko godina je na najvećoj sceni pa ove godine sedi na klupi Torina, člana italijanske Serije A, i dostojno reprezentuje srpski fudbal.
Šta je sa ostalima?
Ostalih bukvalno nema na mapi, onoj fudbalskoj. Imamo svega još nekoliko trenera koji mogu da se pohvale da rade u još uvek respektabilnim zemljama. Zbog toga još uvek možemo da budemo zadovoljni što imamo stručnjake u belgijskoj i grčkoj ligi.
Šta su razlozi za ovako poražavajuć status srpskog fudbala u Evropi? Pre svega rezultati, a oni su proteklih sezona bili ispod svakog nivoa. Naši stratezi su i bili cenjeni kada se, primera radi, reprezentacija kvalifikovala na Mundijal ili kada je Partizan igrao grupnu fazu jednog evropskog takmičenja. Od tada je prošlo nekoliko godina pa su i srpski treneri izgubili na ceni. Sada jedva mogu da nađu posao u Kini, a o nekim ozbiljnim fudbalskim zemljama da i ne govorimo.
Problem je i taj što se dobri rezultati stručnjaka u Superligi uopšte ne vrednuju. Osvojena titula u Srbiji nema nikakvu vrednost jer se kvalitet dokazuje tek izlaskom u Evropu. A tamo naši klubovi ispadaju u sezoni kupanja, pa je jasno zašto se treneri muče da nađu neki angažman. Tako su Drulović, Vermezović, Stojanović, Babić i Rašović osvajali trofeje u srpskom fudbalu. Ipak, to im nije bilo dovoljno za inostrani angažman.
Ovaj sport iz blata mogu izvući samo rezultati, pre svega reprezentacije. „Orlova“ na nekom velikom takmičenju nije bilo punih šest godina, pa je jasno zašto je trenerska struka degradirana. Srbija, za razliku od nekih prošlih ciklusa, sada odlično stoji na tabeli i ima sjajnu priliku da se plasira na Mundijal u Rusiji 2018. godine. Uspe li u tome, srpski fudbal bi mogao da se podigne iz pepela. Od toga bi i stratezi mogli da profitiraju kako ne bi za život morali da zarađuju po Omanu, Mongoliji i Etiopiji.
BIVŠI SELEKTORI BEZ POSLA
Ni posao selektora Srbije nije mnogo pomogao stručnjacima da nađu posao u nekom klubu. Doduše, otežavajuća okolnost je to što su oni uglavnom doživljavali fijasko sa „orlovima“. Zbog toga posao trenutno nemaju: Radomir Antić, Radovan Ćurčić, Vladimir Petrović Pižon, Ilija Petković, Miroslav Đukić…
NAŠI TRENERI KOJI RADE U EVROPI
Siniša Mihajlović – Torino, Italija
Slaviša Jokanović – Fulam, Engleska (druga liga)
Aleksandar Janković – Standard, Belgija
Ivan Vukomanović – Slovan, Slovačka
Nebojša Vignjević – Ujpešt, Mađarska
Vladan Milojević – Panionios, Grčka
Ratko Dostanić – Levadijakos, Grčka
Vladimir Ivić – PAOK, Grčka
Kosta Runjajić – Minhen 1860, Nemačka (druga liga)
Stevica Kuzmanoski – Montana, Bugarska
Slobodan Drapić – Makabi Netanja, Izrael
Mladen Milinković – Lufterari, Albanija
NAŠI TRENERI VAN EVROPE
Dragan Stojković – Gvangžu RiF, Japan
Veljko Paunović – Čikago, SAD
Aleksandar Stanojević – Peking, Kina (druga liga)
Mihailo Petrović – Urava, Japan
Aleksandar Ilić – Al Rid, Saudijska Arabija
Miodrag Ješić – Al Arabi, Kuvajt
Ranko Popović – Buriram, Tajland
Miloš Joksić – Nakhon, Tajland
Ljubiša Ristovski – Konkahen, Tajland
Nebojša Vučićević – Sidama Buna, Etiopija
Vojislav Bralušić – Deren, Mongolija
Darko Janković – Sohar, Oman
(*ime i prezime, klub, zemlja)
(Milan Zarić)
