Dragan Džajić – Legendarni fudbaler prvi put do tančina opisuje zašto nije zaigrao u dresu najtrofejnijeg španskog tima: Tek deset godina kasnije Miljan je rekao da se plašio da dva Jugoslovena budu zajedno u klubu
DRAGAN Džajić je nekako postao i ostao usputna radost našeg života – napisao je neprevaziđeni Miro Radojčić. Ali, mi nismo želeli da u ovom intervjuu govorimo o njegovoj bogatoj karijeri, već o nekim tajnama „zakopanim“ duboko u njegovoj duši. I pre svega, želja je bila da se konačno sazna zašto legenda Crvene zvezde, srpskog i jugoslovenskog fudbala nije obukao dres Real Madrida.
– To je malo duža priča, pa ću morati da krenem od turnira u Badahozu, na špansko-portugalskoj granici, na kome su učestvovali Real, Sporting iz Lisabona, Granada i Crvena zvezda. Putovali smo od Pule do Sevilje autobusom čitavu noć, u Badahoz nismo stigli ni na otvaranje ni na utakmicu koju su odigrali Real i Granada. I pored tih poteškoća savladali smo Sporting sa 6:1. Odigrao sam briljantno iako se nisam upisao u listu strelaca, ali sam asistirao, a Filipović je postigao čak četiri gola glavom. Priznajem, ovacije posle utakmice su me učinile srećnim, osećao sam se nebeski.
Čelnici Reala nisu gubili vreme?
– Odmah posle utakmice stupili su u kontakt sa Zvezdom a onda je usledilo finale. Pobedili smo Real Madrid sa 2:1, postigao sam mnogo lep gol. Onda su me pozvali da igram na „omenahe“, kako Španci zovu revijalnu utakmicu, na oproštaju velikog Franciska Genta, možda najboljeg levog krila svih vremena. – nastavlja Dragan Džajić.
Ta utakmica je igrana kasnije?
– Pismo je u Zvezdu stiglo posle tri-četiri meseca, a u međuvremenu su me jako bolela leđa. Trebalo je da igramo sa Arsenalom i ja sam čekao doktora Ercegovca da mi da injekciju. Zagubio se u nekoj gužvi i stigao je na minut pre utakmice, primio sam injekciju, pobedili smo sa 1:0, a ja nisam mogao da se pomerim iz svlačionice. A trebalo je da odmah putujem u Madrid. Moje „ne“ nije važilo jer me je Miljanić nagovorio, maltene, naterao da odemo na madridsku feštu!
NAVALA IZ SNOVA IGRALI ste i za tim sveta i za tim Evrope? – Bilo je dosta takvih utakmica ali ja pamtim oproštaje Lava Jašina i Uve Zelera. Uh, u kakvoj navali sam tada igrao. Best, Rivera, Euzebio, Bobi Čartlon, Džajić. Šta mislite, da li nam je trebalo uigravanje.
I zaigrali ste na oproštaju Genta?
– Upravo me je Gento sačekao po dolasku u Madrid, poklonio mi sat „roleks“, a dobio sam i nešto novca. Gento je započeo meč, a onda, u petom minutu je izašao iz igre, a ja sam ga zamenio. On je skinuo dres sa brojem 11, dao ga meni, podigao mi ruku uvis. Neverovatan osećaj, a ja sam jedva istrčao na teren posle dugotrajne masaže. I pružio sam dobru partiju. Sve što se tada događalo je govorilo da je samo pitanje dana kada ću potpisati za Real Madrid…
Odmah ste se vratili u Beograd?
– Miljan Miljanić je ostao a ja sam morao da se vratim. Nedugo zatim otišao sam u JNA, a Miljan je trebalo da se dogovara sa Realom. Potom su došli ljudi iz Atletiko Madrida i hteli da odmah potpišem za njih, bez obzira na to što će morati da me čekaju i što sam u međuvremenu slomio nogu. Preneo sam to Miljanu, koji je bio jasan: ne potpisuj ništa za Atletiko jer sam se ja sve dogovorio sa Realom. Čak mi je i izdiktirao kako će izgledati napad: Amansio, Velaskez, Santiljana, Roberto Martinez i ja. – govori Dragan Džajić.
I vi ste ga poslušali?
– Naravno. Real je ipak Real, a tu je i Miljan koji me zna od malih nogu, računao sam da će mi uz njega sve biti lakše. I zahvalio sam se Atletiku.
COLE JANKOVIĆ UDARIO SUDIJU U JENI NAJTEŽI trenutak u fudbalskom životu je, mnogo puta ste rekli, isključenje u Jeni? – Taj crveni karton me još progoni. Sudiju nisam udario, niti sam ga pljunuo, a dobio sam četiri utakmice neigranja. Baš kada sam bio u životnoj formi, a Zvezda bi već tada postala prvak Evrope. Međutim, tek pre dva meseca moj veliki prijatelj Cole Janković mi je rekao: Znaš li Džajo ko je udario sudiju u Jeni? Slegnuo sam ramenima a on kaže: ja! Nisam mogao da verujem, ne znam zašto je Cole čekao skoro 50 godina da prizna da je on udario sudiju, iako je znao koliko me to izjeda.
Očekivali ste poziv, ali njega nije bilo?
– Nisam znao o čemu se radi. Nastavio sam da igram kao da se ništa nije dogodilo…
Zar nije trebalo da pozovete Miljanića i pitate o čemu je reč?
– Verovatno, ali ja nikada nisam okrenuo Miljanićev broj, niti sam ga bilo šta pitao. Tek desetak godina kasnije, kada smo obojica gostovali na jednom španskom radiju, Miljan je u jednom trenutku, u etar rekao: ogrešio sam se o Dragana! I pokušao da to objasni time što se plašio da dva Jugoslovena, dakle on i ja, budu zajedno u jednom klubu.
Niste reagovali niti rekli nijednu ružnu reč na račun svog učitelja, koji vas je praktično sprečio da obučete dres „kraljevskog kluba“?
– Nikada mu ništa nisam zamerio niti pokušao da tražim neka druga, jasnija objašnjenja. Jednostavno, za mene je Miljan najbolji trener s kojim sam radio, poštovao sam ga i cenio. A ovo što pričam, posle toliko godina, jedina je istina.
I stavili ste tačku na slučaj „Real Madrid“?
– A šta je trebalo da radim? Sa 22 sam mogao da biram klub u Evropi, ali tada nije moglo da se ode pre 27 godina. Faketi me je posle Evropskog prvenstva 1968. u Italiji zvao u Inter… Možda to danas zvuči patetično i neprirodno, ali za mene je u to vreme Zvezda bila sve. Uživao sam u crveno-belom dresu, da budem iskren i u slavi, lepo sam i zarađivao… – iskren je Dragan Džajić
Za mnoge je bilo čudno da ste završili u Bastiji?
– Krojf i ja smo bili pozvani da gostujemo u timu Pari Sen Žermena na jednom turniru u Parizu i tada se Bastija prvi put pojavila. Ilija Pantelić koji je nekoliko godina stajao na golu Bastije me je zamolio bar da pričam sa Polom Natalijem, predsednikom i jednim od najbogatijih ljudi na Korzici. Ja ga poslušam i oni me pitaju koji su moji uslovi. Kažem Panti, koji je i prevodio, otkud znam, šta da kažem? A on će: ma lupi neku cenu! Ja to i uradim, a Natali na salveti napiše: O.K. Dragan, za tri godine. Rastanemo se, oni posle četiri dana dođu u Beograd. I ja odlučim da potpišem i moram da kažem da se nikada nisam pokajao jer su to bile najlepše godine. I da ne živim u Beogradu, živeo bih samo u Bastiji!
Umesto tri, na Korzici ste proveli dve godine?
– Francuzi su insistirali da ostanem i treću godinu ali su iz Zvezde tražili da se vratim, da predvodim tim u Kupu evropskih šampiona. Naravno da je svaki poziv sa „Marakane“ imao posebnu težinu i nisam mogao da ga odbijem. Osećao sam se sjajno, bio sam zdrav i spreman, sačekali su me neki novi klinci: Pižon, Dule Savić, Filipović, Sušić, Bleki Bogićević… Međutim, osećao sam da je vreme da završim karijeru, rečeno – učinjeno. Nisam hteo ni da odem u Ameriku, jednostavno, odlučio sam da kažem – kraj. Tako je i bilo.
Ali, ostali ste u Zvezdi?
– Kada sam prestao da igram, nisam tražio ništa, ama baš ništa. Međutim, ljudi koji su vodili Zvezdu insistirali su da budem trener a ja sebe nisam video u tom poslu. Samo snagom svoje volje odbio sam ih, a pregovarači, na čelu sa predsednikom Mitom Kukićem, baš su navaljivali. Na kraju smo se dogovorili da postanem tehnički direktor, a taj posao sam ja osmislio, što se pokazalo kao dobitna kombinacija i za Crvenu zvezdu i za mene.
Jednom zvezdaš, uvek zvezdaš, i danas ste gotovo svakodnevno na „Marakani“?
– A gde bih drugo, to je moj dom. Nemam nikakvu funkciju, niti me to interesuje, ako me neko pita za savet ja kažem šta mislim. Ne mešam se, pratim sve sa strane. I navijam. Uvek i iz sve snage. – zaključuje Dragan Džajić
Koristimo kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa, pružanje funkcija društvenih medija i analiziranje saobraćaja. Takođe delimo informacije o tome kako koristite sajt sa partnerima za društvene medije, oglašavanje i analitiku koji mogu da ih kombinuju sa drugim informacijama koje ste im dali ili koje su prikupili na osnovu korišćenja usluga. Ako nastavite da koristite naše veb-stranice, saglasni ste sa korišćenjem naših kolačića.Prihvatam.
