Veliki uspesi koji se ostvare u tenisu sa sobom nose odgovornost, ali ujedno i privilegovan status u sportskom miljeu
Iz Pariza specijalno za Telegraf, Vuk Brajović
Posle lavine polu-tema, insinuacija, plahovitih analiza, nemuštih predviđanja i jeftinog medijskog senzacionalizma vezanih za lošije rezultate od očekivanih za “srpskog teniskog supermena” zabeleženih tokom 2016. godine – Novak je stao “među linije” koje tenis znače – na prestižnom Masters turniru u Parizu kojeg je osvajao četiri puta, i – nadamo se – krenuo da briše stupce silnih gluposti koje su davno napustile parametre zdravog razuma i osnovnog poznavanja “belog sporta”.
Naravno, i u njemu ima pregršt “sivih zona” – pre svega izazvanih stalnim zamorima fizičke i psihičke prirode, čestim ponavljanjem “već viđenog” u privatnoj i profesionalnoj svakodnevici, emotivnom ispražnjenošću i odvojenošću od bližnjih i voljenih – i u tom smislu je tenis jedan od najzahtevnijih i najtežih sportova, od “prvih koraka” pa sve do nastupa na najvećoj svetskoj pozornici.
Razumeli oni to ili ne, mnogi koji se nalaze u poziciji da utiču na javno mnjenje se često povedu za shvatanjem uspeha po (ne)meri tabloidnog egzibicionizma – potpuno otuđivši sve “prirodno” što sport čini uzbudljivim, nepredvidivim, popularnim i izazovnim.
Pobeda u meču protiv uvek neugodnog Luksemburžanina Žila Milera (6:3 6:4), igrača koji je sedam od osam prethodno odigranih setova protiv najboljeg svetskog igrača gubio sa po samo jednim brejkom razlike, bila je potrebna i dobrodošla Novaku iz više razloga.
Osim konsolidacije segmenata svoje igre i takmičarske forme, prolazak u osminu finala bi takođe doprineo povećanju samopouzdanja i sigurnosti – “imetak” koji u ovom složenom trenutku u borbi za “održanjem na vrhu” ima neprocenjivu vrednost Đokoviću, članovima njegovog tima i njegovim sledbenicima u razmeni “pozitivne energije i optimizma”. Iako je Miler pokazao znatno manje u igračkom smislu nego što je to bio slučaj – na primer – u Melburnu ove godine, izazov odgovora na njegove laserski precizno plasirane servise po spoljnoj i “T” liniji i česte prateće izlaske na mrežu i dalje je bio više nego aktuelan.
Jer, dobro je poznato da je Novakov “ritern” jedan od glavnih elemenata njegove takmičarske dominacije, i funkcionisanje istog izuzetno važno za njegovu igru i predstojeće nastupe u Parizu i Londonu – posle neočekivano duge pauze u ovom delu turneje.
U ekskluzivnoj izjavi za Telegraf, upriličenoj posle konferencije za medije tokom koje je Novak veoma sažeto i ubedljivo “otpisao” proizvoljne opise i tvrdnje da je saradnja sa tzv. “guruom” Pepeom Imazom “interventna” – između ostalog navevši da je dotični “stari prijatelj i konsultant tokom teniske karijere brata Marka i samog Novaka, kao i da će trenerski tandem Vajda i Beker biti sa njim ponovo u Londonu” – najbolji teniser sveta se osvrnuo na prirodu medijskih špekulacija koje su pratile amplitude u njegovim nastupima i forme od Vimbldona nadalje.
Veliki uspesi koji se ostvare u tenisu sa sobom nose odgovornost, ali ujedno i privilegovan status u sportskom miljeu. Istovremeno, usled takve koncentracije pažnje na sport globalnog profila i rasprostranjenosti kao što je tenis, stvara se široko polje interesovanja za “privatni život” i ličnost tenisera – jednog od vodećih, najboljih, najviše izloženih pred javnošću. Ta situacija svakako ima svoje pozitivne strane, jer je u tom slučaju moguće iskoristiti posvećeni prostor za plasman sadržaja odnosnog na životne vrednosti, podsticaj i inspiraciju mladim ljudima ka ostvarenju njihovih planova i ciljeva. Ako u tom vidu postoji kontinuitet odnosa sa medijima, to je nesumnjivo smislena, pozitivna i afirmativna stvar.
Ali, ako se i malo skrene sa tog pravca – a aktuelni slučaj svakako nije presedan u mojoj i karijeri brojnih drugih proslavljenih sportista i ličnosti – mediji značajno menjaju prirodu tog odnosa, i remeti se takav koncept i smisao svekorisnog opštenja. Jednostavno, gubi se “fina linija” u smislu pozitivne korespondencije sa javnošću, i mediji ne koriste svu svoju komunikacijsku moć da se bave suštinom, pravim temama i kvalitetnim diskursom.
– Ne ističem ovim sopstvenu važnost, već smatram da se sveukupno propušta šansa da se, putem medija, šalje smislena poruka ljudima koja će ih motivisati, inspirisati, informisati i edukovati, što vidim kao pravo ostvarenje ovakvog angažmana. Način na koji se najčešće piše o meni u poslednje vreme svakako nije u skladu sa tim, ali je i to jedan od pojavnih vidova moći medija da se bave kojom god temom i na koji god način oni smatraju da je unosno za njih u tom trenutku. Naravno, ovaj momenat može biti itekako zanimljiv za engleske medije, s obzirom na aktuelnu situaciju na turneji i mojeg velikog rivaliteta sa Marijem, ali, ponavljam, ovo nije prvi put, i nikome ništa ne zameram. Odavno sam se navikao na ovakav “tretman” i formulisao moj stav povodom ovakvih pojava.
– Znam ko sam, šta sam i šta zastupam u ličnom i profesionalnom smislu, i uvek ću znati šta je moja poruka i pored “udaranja loptice” na teniskom terenu. A ta “igla u plastu sena”, koja je najčešće čisti plod medijske mašte, nije nešto što će biti vredno komentara sa moje strane, u ovom slučaju, a često i nadalje… – sa osmehom je prokomentarisao seriju “guru-gejt” i ostalih medijskih špekulacija naš as, jedan od lidera za pozitivne vrednosti svetske i sportske scene današnjice.
A kad je veliki konkurent za prvo mesto u pitanju, Endi Mari i njegovi obožavatelji su se znatno više sekirali tokom njegovog – do samog kraja – neizvesnog meča protiv vlasnika jednog od najubojitijih forhenda u istoriji ove sadržajne igre – Fernanda Verdaska. U tom smislu je Novakov osmeh, smisao za humor, staloženost i verbalna umešnost prikazana na druženju sa publikom i medijima posle meča predstavljala veoma ohrabrujući znak da je sve “okej” sa Noletom, njegovim timom i bližnjima – i da je sve to – ah – i dalje “samo” tenis!
(Telegraf.rs)