Da li će Mark Markes biti najbolji svih vremena?

Sledećeg meseca puni Mark 25 godina, a već je najdominantniji motociklista današnjice.

Tako mu malo fali da bismo mogli da kažemo da je i najdominantniji u istoriji. Za to mu nedostaje nekoliko titula jer ih ipak ima ‚samo‘ šest. Naravno, to ‚samo‘ je višak u konstataciji.

O tome da li će biti najbolji svih vremena nećemo da pričamo, pošto je to subjektivan osećaj. Jedino što je objektivno u takvim izborima je to ko je najbrži čovek na svetu – Jusein Bolt, naravno. Mark Markes definitivno zaslužuje da bude ubrojan među najbolje u istoriji, ali porediti sportiste iz različitih epoha nikada ne izađe na dobro. 

Najbolje bi bilo da imamo mogućnost da u istom trenutku na stazi vidimo, na primer, Markesa, Valentina Rosija, Đakoma Agostinija i Anhela Nijeta, sve u svojim najboljim danima. Nažalost, to nije moguće, ali koga god smatrate za najboljeg svih vremena, treba da budete zahvalni što ste imali tu sreću da živite u njihovoj eri. Ne želim ni da zamišljam koliko bi moj život bio drugačiji da zahvaljujući ‚Doktoru‘ nisam shvatila koliko je „Muđelo“ magična staza, da nisam gledala Veliku nagradu Katalonije 2009. godine ili prošlogodišnju trku na „Red Bul ringu“. Mogla bih da nastavim da nabrajam do sutra, ali to nije tema ovog teksta.

Ona se tiče Markesa, koji se potpuno razlikuje od svih 25-godišnjih momaka. Niti vozi, niti razmišlja, niti priča kao njegovi vršnjaci i tako je odavno, pre trenutka kada je odlučio da motociklizmu posveti svoj život. Voleli ga ili ne, ne možete da poreknete da svoj posao radi vrhunski, a ja moram da priznam da je malo sagovornika kakav je on u kompletnom Svetskom šampionatu u motociklizmu. O ostalim sportovima da ne pričam.

Prošle sezone je osvojio svoju šestu titulu svetskog šampiona, četvrtu u kraljevskoj klasi.

I to četvrtu u svojih prvih pet godina u kraljevskoj klasi. Jedini čovek kojem je to još pošlo za rukom je Rosi, koji je svoju debitantsku sezonu u kategoriji do 500 kubika završio kao vicešampion, a potom je naredne četiri godine završavao kao šampion. Završio je i petu, a za prvih deset sezona u najjačoj klasi osvojio je sedam titula. Tako je Markes prešao više od polovine puta da učini isto.

Mladi Španac je na 90 trka u kraljevskoj klasi od 2013. godine upisao 35 trijumfa, a još 28 puta se našao na podijumu. Čak 45 puta je startovao sa pol pozicije, što je polovina trka koje su vožene u poslednjih pet godina, a to samo daje potvrdu njegove brzine. Kada pogledamo Rosijeve rezultate, dolazimo do zaključka da je on bio mnogo ubedljiviji pošto za pet prvih sezona, od 2000. do 2004. godine, samo 15 od 80 trka nije završio na pobedničkom postolju, a čak 42 puta je bio na najvišem stepeniku. Po pol pozicijama ‚Doktor‘ nikada neće moći da parira Markesu, pošto je poznato koliko ga kvalifikacije interesuju, a u tom periodu je 25 puta startovao kao prvoplasirani.

Već smo pomenuli da različiti periodi u istoriji ne mogu da se porede, pa iako je statistika na Rosijevoj strani, to nikako ne umanjuje ono što je Markes učinio u prethodnih pet godina. Naprotiv, to ga stavlja u ravan sa italijanskim motociklistom, ali postoji jedna uočljiva razlika između njih dvojice. Rosi je svoje prve četiri titule osvojio sa dva tima, a Markes sa jednim, što u priču uvodi trećeg aktera ove priče – Mika Duana, jedinog čoveka koji je sa Hondom pet puta bio šampion u kraljevskoj klasi.

Zašto su baš Rosi i Duan toliko važni kada pričamo o Markesu?

Razlog je što tokom ove godine ima šansu da osvoji petu titulu, a potom se odluči za put kojim će dalje ići. Da li će za njega izazov biti da pokuša da bude šampion na nekom drugom motoru ili da nastavi dominaciju sa Hondom? Za sada se čini da je bliži tome da ostane u japanskom timu, ali to ne znači da timovi koji su zainteresovani za njegove usluge tek tako odustaju.

Motociklisti iz Ljeide ugovor sa japanskom kompanijom ističe na kraju godine, a izvesno je da će odluku o svojoj budućnosti doneti kada bude video kakav motor mu je Honda pripremila za ovogodišnji Moto GP šampionat. Setimo se šta se desilo posle njegove prve dve titule, baš posle sezone koju je započeo trijumfima na prvih deset trka – japanski tim je napravio tolike promene da je Markesu bilo potrebno mnogo vremena da bi mogao da se oseća komforno na tom motoru. To ga je doduše učinilo još gladnijim uspeha, pa je bilo jasno da će on biti taj kojeg će svi morati da pobede ukoliko žele titulu sledeće sezone.

„Uvek želim da budem u pobedničkom timu. Na kraju krajeva, motociklizam je sport u kojem vozači imaju sreću da, u velikom procentu, budu važniji od samog motora. Ali, veliki udeo imaju i sam motor, tehnička grupa i sve okolo. Morate da tražite mesto za koje mislite da na njemu možete bolje da iskoristite svoje sposobnosti i kvalitete motora. Otkako sam bio klinac, moj san je bio da budem deo najveće kompanije na svetu, tu sam i srećan sam“, rekao je Markes nedavno.

Ali, pre nego što se posvetimo Markesovom izboru, vratimo se Duanu i Rosiju.

Australijski motociklista je kompletnu svoju karijeru u Svetskom šampionatu proveo u Hondi, čija je jedna od najvećih legendi. Za nešto više od deset godina u klasi do 500 kubika, Duan je ostvario 54 trijumfa, ukupno 95 podijuma i 58 pol pozicija, što mu je bilo dovoljno za pet titula, dva puta je bio vicešampion, a jednom trećeplasirani u najjačoj kategoriji. Povlačenje je objavio posle teškog pada u kvalifikacijama za Veliku nagradu Španije 1999. godine, u kojem je slomio nogu.

Više titula od Duana u kraljevskoj klasi imaju samo Rosi (sedam) i Agostini (osam). Zanimljiva je činjenica da je upravo ‚Doktor‘ preuzeo kompletan Duanov tim kada je debitovao u kraljevskoj klasi, a među članovima je bio i Džeremi Burdžis, koji je imao velikog udela u svim uspesima njih dvojice. Rosijev put je bio potpuno drugačiji u odnosu na onaj kojim je išao australijski motociklista, pošto je posle tri titule odlučio da napusti Hondu i pređe u Jamahu.

Sada, desetak godina kasnije deluje kao da je to bio logičan potez, ali u to vreme nije bio. Jer, Jamaha je u prve dve sezone od ulaska u kraljevsku klasu imala samo dva trijumfa, i to zahvaljujući Maksu Bjađiju 2002. godine. U sezoni pre one u kojoj je ‚Doktor‘ stigao u tim, najbolji rezultat fabričkog tima bilo je četvrto mesto, koje je Jamahi na tri trke doneo Španac Karlos Čeka. Mnogi se sećaju reči Setea Žibernaua iz vremena kada još nije potvrđen Rosijev prelazak, koji je kada je na ekranu video nasmejanog Italijana rekao:

„Videćeš, sledeće godine kad bude na Jamahi i kada mu motor bude proklizavao duž cele staze i bude padao sa njega svaki čas, neće se više toliko smejati“. Bilo je to 2003. godine.

Srećom po njega i Jamahu, sve ih je demantovao i već na otvaranju sezone slavio na Velikoj nagradi Južne Afrike. Tamo gde je stao u Hondi, nastavio je u Jamahi i ostvario još veće uspehe. Svoju dominaciju je nastavio sve do 2005. godine, da bi ga potom sa trona svrgnuo pokojni Niki Hejden, a zatim Kejsi Stoner doneo prvu titulu Dukatiju. Usledile su još dve sjajne sezone za ‚Doktora‘, kada je broj svojih titula doveo do devet, a tu desetu juri već skoro deceniju i ona mu uporno izmiče.

Mark Markes je jedan od vozača koji su ga onemogućili da bude uspešan na tom putu, uz sada već njegovog bivšeg timskog kolegu Horhea Lorenca

i Stonera.

Ipak, niko od šampiona koji su sledili posle ‚Doktora‘ nisu bili jednako impresivni kao mladi vozač Repsol Honde. On vas čini da pomislite da je sve lako, ali u suštini je sve samo ne tako. Uspeh ne dolazi preko noći, čak i kada se zovete Mark Markes. Iako je istina da to ime donosi neke povlastice, kao što je bila promena pravila da debitanti ne mogu u prvoj sezoni da voze za fabrički tim, osim ukoliko ta fabrika nema svoj privatni tim, na primer, kao Suzuki.

Sada već šestostruki svetski šampion dobio je priliku da u timu zameni Stonera, koji je usred sezone 2012. najavio povlačenje sa samo 27 godina. Spekulisalo se da će ga Markes zameniti, ali po pravilima to nije bilo moguće, samo što je Honda sredila da ona budu promenjena. Mladi Španac tada još nije obezbedio titulu u Moto2 kategoriji, ali je nekoliko meseci kasnije to učinio u dominantnom stilu, pošto ga je povreda oka omela u nameri da Štefana Bradla godinu dana ranije onemogući da se nađe na tronu. Do tog trenutka, jedinu titulu osvojio je u klasi do 125 kubika 2010. godine.

Ako nekome do tada nije bilo jasno, Mark je u roku od dve trke pokazao svima da nije došao u najjaču klasu da bi imao epizodnu ulogu.

Ljubitelje motociklizma je oduševio svojom vožnjom do samih granica, time što ima spremnu taktiku za svaku priliku, ali time što je voljan da se kocka više od drugih. Nije učinio sebi uslugu time što se 2015. godine umešao u Rosijevu i Lorencovu borbu za titulu, ali je to sada deo prošlosti i ništa više.

Sadašnjost ne može da bude bolja za Markesa, a budućnost mu je i te kako svetla. Pred njim su dva puta, a koji god da izabere, izvesno je da broj njegovih titula neće ostati šest. Jer, Markes je jedan od malog broja vozača koji su važniji od motora. To potvrđuju nedavne reči Bjađija, koji je ubeđen da bi mladi Španac bio šampion prošle sezone i da je vozio za bilo koji drugi tim.

„Između trojice ili četvorice vodećih vozača današnjice razlika je bukvalno u desetinkama, što znači da su motori praktično jednaki. Zato mislim, ako biste svetskog šampiona stavili na neki drugi motor i dalje bi pobeđivao. Tako da bi Markes sigurno osvojio titulu vozeći za Dukati“, rekao je Bjađi.

Honda je za Markesa druga kuća, uložila je sve u njega i sigurno bi bila voljna da izdvoji više novca da bi ga zadržala u svojim redovima. Za španskog motociklistu bi izazov u slučaju ostanka u japanskom timu bio da pokuša da se prvo izjednači sa Duanom, a onda ga pretekne. Jedini čovek koji je na istom motoru osvojio šest titula u najjačoj klasi je Agostini, koji je to učinio sa MV Agustom. Tim koji pobeđuje ne treba menjati, a takav je slučaj sa Markesom i Hondom.

„Mark ne zaboravlja da je mu je Honda dala priliku da debituje, pobeđuje i osvaja titule. Honda će uvek biti Markov prvi izbor“, istakao je Emilio Alsamora, Markesov menadžer.

Drugi izazov za Markesa je mogućnost da neku mašinu napravi šampionskom. Iz konkurencije odmah ispadaju Jamaha i Dukati, a interesovanje za njega ne krije KTM. Na strani austrijske kompanije je i to što mladi Španac i ona dele sponzora – Red Bul. KTM je prošle godine debitovao u kraljevskoj klasi i ostvario je impresivan napredak, a izvesno je da će ambicije tima biti sve veće. Čini se da će Pol Espargaro ostati u timu i posle ovogodišnjeg šampionata, ali i da je austrijskoj kompaniji potrebna velika zvezda, pa da će povući sličan potez kao Jamaha 15 godina ranije.

Iako iz KTM-a tvrde da u stvari žele Žoana Zarka, a ne Markesa, svima koji imalo znaju kakva je situacija u Moto GP šampionatu, jasno je da to je to daleko od istine. Austrijski tim želi vrhunskog vozača, ali i da nadmudri Hondu, za koju je Štefan Pirer, prvi čovek austrijske kompanije, rekao da je rival kojeg najviše mrzi. Ako bi im pošlo za rukom ono što planiraju, ubili bi dve muve jednim udarcem, a za to ne bi žalili novac.

Da bi imao šansu protiv Honde, KTM će u prvoj polovini predstojeće sezone morati da pokaže da ima potencijal da izgradi šampionski motor.

To će učiniti ukoliko Espargaro ili Bredli Smit stignu barem jednom do podijuma i uspeju kontinuirano da se bore za mesto među prvom desetoricom. Markes, inače, vrlo dobro zna kako je to voziti KTM, pošto je na motoru kompanije iz Matinghofena debitovao u klasi do 125 kubika kao 15-godišnjak.

I Honda na svojoj strani ima novac, ali je pitanje da li je Markesu potreban novi izazov ili će ostati posvećen onom koji ga vuče već duže vreme. Šta god da odluči, borba za titulu mu je sigurna jer ipak je on Mark Markes. Ako mene pitate, nemam trenutno ideju gde će Markes voziti 2019. godine. Verujem da ni on nije siguran. Srećom, na odgovor ćemo morati da pričekamo nekoliko meseci, a u međuvremenu će početi sezona, pa će nam to čekanje biti zabavnije.

Izvor i foto Sportklub