Nešto više od 3.000 ljudi uživo je gledalo Partizanovu evropsku utakmicu
Svi koji su navikli na ispadanja kroz prozore Pionira u prethodnih desetak godina kad igraju crno-beli, očigledno bi trebalo da počnu da se privikavaju na nove slike.
S obzirom da mnogi nisu prihvatili savet Aleksandra Džikića da se navikavaju na Partizanovu igru sa dosta grešaka i oscilacija.
Ovo, međutim, deluje kao realnost, nasuprot silnim momentima iracionalne posvećenosti navijača kluba iz Humske sastavima koji su nosili dres slavne ekipe.
Trenutak je takav da će na utakmice protiv rivala kao što je Šarlroa dolaziti manje ljudi.
Mada, i takva poseta koju Partizan ima na domaćem terenu nalazi se u snovima mnogih evropskih klubova. O timovima FIBA Lige šampiona da ne pričamo.
U jednačinu je, naravno, neophodno uključiti i takmičenje probnog karaktera za koje se ne zna u kom će smeru ići.
Ali, postoji i nešto što se decenijama neće promeniti kako god Partizan da igra (a trenutno definitivno nije u ritmu), ili u kom god takmičenju da nastupa.
To je da će tih 3.000-4.000 ljudi galamiti na svaku borbenost, aplaudirati na većinu grešaka, učiniti da se momci na terenu barem za toliko bolje osećaju.
Rafal trojki Šarlroa i rano dvocifreno vođstvo gostiju koji su došli u Beograd bez pobede, doneli su glasnije navijanje.
Možda bez preterane vere da će biti bolje, ali sigurno sa nesebičnom željom da se pomogne onima koji su tu za njih.
I koji bi se manje nervirali da svih tih ljudi na tribinama nema. Bili bi samo „plaćenici“. Ovako su u punom smislu te reči igrači Partizana, osećajući svu njegovu snagu.