Dugo je u evropskoj košarci važila krilatica “ako želiš titulu, dovedi srpskog trenera”, još od profesora Aleksandra Nikolića.

Božidar Maljković, Dušan Ivković, Svetislav Pešić i Željko Obradović su harali Starim kontinentom i elitnim klupskim takmičenjem, osvojivši 15 titula. Više od pola u vlasništvu je Obradovića, ali je poražavajuća činjenica, da je on jedini naš trener u 16 klubova nove Evrolige. Ivković se penzionisao, čini se da će i Maljković, Pešić je na listi „povređenih“, a ostali?

Evroligaške klubove su vodili još Saša Đorđević i Obradović, Aleksandar Džikić i Trifunović, Vlada Jovanović, Šakota, Muta Nikolić, Darko Ruso, pokojni Aca Petrović, pa Rajković i Lukić… Stoji da je Evroliga skraćena, ali šta je sa naslednicima srpskih trenerskih bardova? Gde su se izgubili? Ima li mladih snaga? Imaju li gde da rade i u Srbiji?

Pitanja je mnogo, tema kompleksna, ali za razmišljanje, kako do ljudi iz struke, onih koji bi trebalo da im obezbede uslove ili šansu. Zašto su zatvorena vrata mnogim trenerima u inostranstvu? Možda što treneri nemaju svoj sindikat, ali nekada su Srbi harali po Grčkoj. Na poslednjem fajnal foru u Berlinu, dva Grka, od kojih jedan uzima titulu i novi milionski ugovor u najbogatijem klubu Evrope, a drugog uzima slavna Barselona, uz dvojicu koji vode atinske večite, ima ih najviše, četvorica – Itudis, Barcokas, Pedulakis i Sfaropulos.

Turska, tačnije Istanbul, ima četiri evroligaša, a Atamana jedinog kao svog trenera. Hrvati imaju Repešu u Milanu i Perasovića u Efesu. Španaca je takođe dvojica, Sito Alonso i Laso, Italijani imaju u Nemačkoj Trinkijerija, u Makabiju je Edelštajn, a Blat u Darušafaki, Šaras kao jedini Litvanac vodi Žalgiris, Crnogorac Radonjić Zvezdu, a Rusi imaju Pašutina u Uniksu.

Da li je priča o srpskoj trenerskoj školi ostala samo mit, ili sećanje?

(Vladan Tegelteija)

Izvor i foto

Ostavi komentar

Translate »