BEZ CENZURE SA JELENOM POLIĆ: Zvezda i Partizan su teret na leđima države

Odaberi posao koji voliš i nećeš morati da radiš nijedan dan u svome životu. Vođena mudrim rečima Konfučija Jelena Polić je odabrala da radi ono što voli. Fudbalski sudija, levi ofanzivni bek i potpredsednik ŽFK Rad, sve to sa velikim uspehom obavlja 24- godišnja Jelena.
Iako u veoma zgusnutom rasporedu, odvojila je deo svoje nedelje da sa nama podeli svoje mišljenje o fudbalu, stanju u njemu i da bez cenzure i dlake na jeziku iz svog ugla ukaže na probleme koji more najvažniju sporednu stvar na svetu u našoj zemlji.

Često u medijima čitamo da je Jelena Polić „lepo lice srpskog fudbala“, koliko ti je taj epitet pomogao a koliko odmogao u obavljanju tvojih fudbalskih dužnosti?

– Fizički izgled u mnogim situacijama jeste presudan za formiranje mišljenja o osobi koja se bavi određenim poslom. U mom slučaju, taj posao je fudbal. Koliko god mi epiteti „lepog lica srpskog fudbala“ imponovali, dešava se i da mi takvo poređenje odmogne. Devojke koje se bave fudbalom svakodnevno su okružene gomilom predrasuda. Ako igraš fudbal, po nekom uobičajenom pravilu si „muškobanjastog izgleda“. Mislim da ženstvenost i fudbal idu zajedno. Upravo se tu trudimo da napravimo razliku i pokažemo da žene u fudbalu ne smeju biti marginalizovane. Svima je više nego simpatična naša parola „Najlepše u gradu treniraju u Radu“, počinje razgovor za Hotsport Jelena.

Gde pronalaziš vremena i inspiracije za sve obaveze?

– Vremena je jako malo, ali kada nešto volite svim srcem, ništa vam ne predstavlja problem. Čak ni spavanje po pet sati dnevno. Trudim se da fudbal gledam sa više aspekata i kao fudbalerka, sudija i funkcioner. Čak i kada mi mnogi sugerišu da neću imati zapaženijih rezultata dok se ne odlučim za „jednu funkciju“, ne osvrćem se, raditi ono što voliš je samo po sebi najveća nagrada, poručuje mlada Jelena.

Da li je i tvoja sestra bliznakinja u fudbalu?

– Moja sestra je takođe sudija. Zajedno sudimo Prvu beogradsku ligu, kaže Jelena.

U kojoj meri FK Rad podržava žensku selekciju kluba?

– Retko koji klub ženskog fudbala može da se pohvali činjenicom da iza njih stoji muška selekcija. To je neka tužna slika svakodnevnice, a na našu sreću u Radu je drugačije. Imamo podršku i pomoć u svim segmentima funkcionisanja. Počev od tribina, ljudi iz kluba, koja je tokom sezone na zavidnom nivou. FK Rad nam je takođe pomogao što se tiče opreme i rekvizita za trening, prevoza… molim vas, recite mi, koji to klub daje premije za ulaz svojih fudbalerki u viši rang takmičenja? Ne mogu da ne pomenem sve zaposlene u muškom timu građevinara koji su uz nas neprekidno. Funkcionišemo kao jedna velika porodica i iz toga proizilazi mirna luka i zadovoljstvo, a sve to za krajnji cilj beleži i dobre rezultate ŽFK Rad, objašnjava Polićeva.

Neretko koristiš socijalne mreže da iskažeš svoje nezadovoljstvo stanjem u srpskom fudbalu, ko je kriv za trenutno stanje?

– Krivaca je previše, a svi su povezani nekom neraskidivom vezom. Dokle će akcenat biti na „večitima“? Crvena zvezda i Partizan već 20 godina nemaju zapažene rezultate. Nisu fudbal samo Zvezda i Partizan, fudbal su ponajmanje oni. Odakle se dovode deca u te klubove, sigurno ne iz kruga dvojke. Pitam se koja je uloga države, saveza ali i samih klubova i lokalne samouprave? Uloga je da se svi bore i interesuju kada im je potreban glas za fotelju, bilo na klupskom, lokalnom ili saveznom nivou. Mnogo je javnih tajni i iz nekolicine primera viđenih u poslednje vreme osećam da nam ne može biti bolje. Sve dok roditelji trenerima dele koverte da bi im deca igrala, ne može nam biti bolje dok sudije svesno prihvataju da sude nameštene utakmice. Ne može nam biti bolje dok šverceri cigaretama i drogom drže predavanja o bilo kojoj fudbalskoj strukturi. Državni vrh je do najsitnijih niti upleten u fudbalsko kriminalno klupko. Nema dovoljno hrabrosti za snošenje odgovornosti. Kod nas se sve radi po principu „Lako ćemo, jedan poziv menja sve“ tako u krug, odgovara bez dlake na jeziku Jelena.

Da li je privatizacija rešenje?

– Bez dileme, ovakvo stanje je neodrživo. Skoro svi klubovi su u finansijskim dubiozama. Privatizacija se nameće kao rešenje. Međutim, malo sam skeptična i po tom pitanju. Znamo šta se dešavalo na temu privatizacije privrede. Fudbal je komercijalan posao i za privatizaciju postoji veliki interes ljudi koji imaju novac. Najavljuje se da će većina problema u fudbalskom poslu biti rešena kroz proces privatizacije. Mislim da su u pitanju brzopleta rešenja. Privatno vlasništvo klubova poslužilo bi kao alibi za strukturne i druge probleme u sferama profesionalnog fudbala kako bi se krivica prebacila na druge. Ko će i šta da kupi u klubu koji je prezadužen, koji ne puni stadion, koji nema sopstenu imovinu…? Uvek se vraćamo na priču o brendovima, Zvezda i Partizan su brendovi sa prevelikim dugovima i to sve na leđima države. Ako će privatizacija to iskoreniti, ja sam apsolutno za, odlučna je Polić.

Pomenula si Zvezdu i Partizan. Imamo primer Dinama, zagrebački prvoligaš svoje igrače prodaje za mnogo veće cifre od naših klubova, u čemu je tajna?

– Mamić je godinama sinonim za dobru prodaju fudbalera. Uspeh njegove transfer politike odavno izaziva zavist njegovih konkurenata, ali je i predmet istrage državnih organa. Kada ste finansijski saterani u ćošak, onda vam nije lako i prinuđeni ste da prodajete igrače. Kada imate finansijsku stabilnost, kao što je slučaj sa Dinamom onda možete više puta da kažete „ne“ na ponude, čekajući pravu. Takav pristup Mamića je do sada donosio rezultate, poručuje Jelena.

Da li je belgijski sistem takmičenja doneo korak napred Superligi?

– U Belgiji se ovom promenom podiglo i interesovanje za domaće takmičenje. Mi izgleda još nismo svesni ove promene. Ovakav sistem odaje utisak o većim neizvesnostma i uzbudljivim susretima. Ali loša infrastruktura koči napredak. Pauza između jesenjeg i prolećnog dela ne sme biti duga za jednog profesionalca. Većina superligaša je pred zajednicom podržala ovaj sistem takmičenja, ali ponovo preko leđa fudbalera, od kojih se očekuje da igraju na 40 stepeni sa malim primanjima, koja usput i kasne, a od njih se očekuje da igraju dobro, pa kako? Na primer, u ženskom fudbalu veliki je problem dugačka pauza koja traje od novembra do poslednje nedelje marta, kaže potpredsednica Rada.

Kako ponovo vratiti navijače na stadion?

– Ljudi koji na stadionima dolaze sa porodicama se više ne osećaju bezbedno. Huliganima nije mesto na stadionu već u Zabeli. Tamo neka dokazuju “ljubav” prema klubu, a ne paljenjem i demoliranjem svojih stadiona. Kvalitet fudbala u Srbiji je opao. Jedna jako bitna stavka, svaki grad treba da voli svoj klub. Novi Sad – Vojvodinu, Niš – Radnički, Lučani – Mladost… U Argentini je sve lako definisano, nema gostujućih navijača, iskorenjeno je nameštanje, igra se fudbal, ali svi idu na stadion, svi pevaju, bodre svoj klub… Lokalpatriotizam je izričito izražen u Buenos Airesu. Duel između Boke i Rivera, popularni „superklasiko“ odavno je prevazišao granice Argentine i važi za jedan od najboljih, ako ne i najbolji na svetu. Oni imaju još gradskih derbija i svi su lojalni svojim klubovima, nisu preletači kao ovi naši, danas crno, sutra crveno i obrnuto…. kada to iskorenimo, možda će nam biti bolje, zaključak je mlade Jelene koja je ceo život posvetila fudbalu.

Inače, vredno je i spomena to da je Polićeva svojevremeno privukla pažnju fudbalske javnosti širom Balkana, kada je u majici FK “Rad” otišla da utakmicu zagrebačkog Dinama na “Maksimir”.

Pripremio: Aleksandar Ilić

Izvor i foto

Pročitajte i ovo:

Ostavi komentar

Translate »
%d bloggers like this: