Tragedija koja se dogodila u Kolumbiji, gde je pri padu aviona stradala većina fudbalera brazilskog kluba Šapekoensea, podsetila nas je na niz avionskih nesreća u kojima su živote izgubili mnogi sportisti.

POSLEDNJI LET “BEZBIJEVIH BEBA” (6. februar 1958)

Mančester junajted igrao je u Beogradu revanš četvrtfinala Kupa šampiona sa Crvenom zvezdom. “Crveni đavoli” su prošli, ali se sa ovog puta mnogi nisu vratili.

Avion je hladne februarske večeri tri puta je pokušavao da uzleti sa minhenskog aerodroma, koji je zbog goriva bio usputna stanica na povratku iz Beograda za Mančester. Vremenski uslovi bili su otežani zbog snega i leda na pisti. Nakon dva neuspela pokušaja poletanja, odlučeno je da se let za Mančester pomeri za 7. februar. Međutim, posle manje od sat vremana doneta je nova odluka da avion, ipak, poleti. Treći pokušaj bio je koban. Avion je udario u kuću koja se nalazila u blizini piste. Poginula su 23 od 44 putnika.

Lajam “Bili” Velan pred ulazak u avion izjavio: “Spreman sam i za taj put”.

Velen je izgubio život u minhenskoj nesreći. Pored njega, tragično su nastradali igrači Džef Bent, Rodžer Birn, Edi Kolman, Mark Džons, Dejvid Peg i Tomi Tejlor, generalni sekretar Volter Krikmer i treneri u stručnom štabu Tom Kari i Bert Veli. Poginulo je i osam britanskih novinara, među kojima je bio i bivši golman Mančester Sitija Frenk Svift. Fudbaler Dankan Edvards preminuo je tri nedelje kasnije.

ČUDO U ANDIMA (13. oktobrar 1972)

Preživeli na letu 571, urugvajskog aviona koji je 13. oktobra 1972. poleto za Čile, nisu ni slutili da im tek sledi pravi pakao na 3.600 metara nadomorske visine, u Andima između Čilea i Argentine. U avionu je bilo 45 putnika, a većinu su činili članovi urugvajskog ragbi tima. Pri padu je poginulo 12 putnika. Veliki broj preživelih je naredna 72 dana umirao od gladi i hladnoće, kao i od posledica lavine, koja ih je takođe zadesila tokom dva i po meseca borbe za život. Da bi ostali u životu morali su da jedu mrtve i ljudsko meso im je bio jedini izvor masti i proteina. Dvojica najsnažnijh su nakon 12 dana hodanja preko andskih visova uspela da dođu do civilizacije. Tek tada se saznalo da je na letu 571 bilo preživelih. O ovoj nesreći snimljen je i poznati film “Živi”.

TORINOVU POSLERATNU RENESANSU PREKINIO JE PAD AVIONA (4. maj 1949)

Torino je posle Drugog svetskog rata bio najdominantniji klub u Italiji. “Bikovi” su ređali titule, sve do tragičnog događaja u proleće 1949. godine. Torino se 4. maja 1949. vraćao iz Lisabona, gde je prethodno odigrao meč sa Benfikom. Avio je upao u oluju, udario u brdo Superga kod Torina i srušio se. Poginuo je 31 putnik od čega 18 fudbalera.

NI STALJIN NIJE ZNAO (5. januar 1950)

Vlasti Sovjetskog Saveza su pad aviona u kojem su bili hokejaši sovjetskog vazduhoplovstva uspešno krile i od samog Josifa Visarionoviča Džugašvili Staljina. U nesreći je stradao skoro ceo tim VVS Moskva, u kojem je sve konce vukao upravo Staljinov sin – Vasilij Džugašvili. Ekipa je trebalo da igra utakmicu u Čeljabinsku, ali je avion zbog lošeg vremena preusmeren na aerodrom u Jekatarinburgu. Ni tamo nije bilo uslova za prizemljenje aviona. Zbog snežne mećave avion je dugo kružio oko aerodroma. Četiri puta avion je pokušao da sleti, ali bez uspeha. Kada je pokušao i peti put da se prizemlji avion je udario o zemlju i eksplodirao. Svih 19 igrača i članova posade izgubilo je živote u nesreći.

Staljin nikada nije saznao za nesreću. Njegov sin, jedan od glavnih ljudi u vazduhoplovstvu, plašeći se stroge kazne zbog insistiranja da avion poleti uprkos vrlo lošim vremenskim uslovima, uspeo je da sakrije sve detalje. Brzo je angažovao nove igrače i Moskva je odmah nastavila takmičenje.

SUDAR SMRTI NA NEBU IZNAD RUSIJE (11. avgust 1979)

Tupoljev Tu-134 tragično je završio let 11. avgusta 1979. Reč je o nesreći sa najvećim brojem žrtava među kojima je bila grupa sportista. Poginulo je 178 osoba, a 17 putnika bilo je iz Fudbalskog kluba Pakhtakora iz Taškenta.

GULIT I RAJKARD IZBEGLI TRAGEDIJU, ALI MNOGI NISU (7. jun 1989)

Surinamski Kolorful 11, ekipa sastavljena od igrača koji su profesionalno igrali fudbal u Holandiji, izgubio je 15 članova kada se DC-8-62 srušio pri sletanju iz Amsterdama na aerodrom “Paramaribo-Zanderaj” na Surinama. Neobučenost posade, koja je svesno pokušala da sleti koristeći neprikladan navigacioni sistem, koštala je života 176 putnika i članova posade. Preživelo je 11 ljudi.

Ekipa je trebalo da igra utakmicu na Surinama u junu 1989. Rud Gulit, Frank Rajkard, Aron Vinter, Heni Majer, Brajan Roj, Stenli Menzo, Dean Hor i Redži Blinker nisu dobili dozovole od klubova da otputuju na revijalni meč i ostali su u Amsterdamu. Menzo i Majer nisu ispoštovali zabranu, ali su dan ranije otputovali tako da su pukom srećom izbegli smrt.

Poginuli su: Rud Degenar (Herakles), Lojd Dosburg (Ajaks), Stiv van Dorpel (Volendam), Vendel Fraser (Rozendal), Fric Gudings (Vareningen), Džeri Hatreht (Nerlandija), Virdžal Jomanhan (Serkl Briž), Andro Knel (Breda), Ruben Kogeldans (Viljem II), Ortvin Linger (Harlem), Fred Patrik (Cvole), Endi Šarmin (Tvente), Elfrid Veldman (De Grafšap), Florijan Vajent (Telstar) i trener Nik Stinstra (Hemstede). Preživeli su Sigi Lens (Fortuna Sitard), Edu Nandlal (Vitese) i Rađin de Han (Telstar).

“WE ARE MARSHALL” (14. novembar 1970)

Najviše poginulih u avionskoj nesreći imao je tim američkog fudbala Univerziteta Maršal. Daglasov DC-9-31 odneo je na letu 932 u smrt 75 ljudi, sve putnike i četiri člana posade. Letelica koja je prevozila 46 članova univerzitetskog tima (37 igrača i devet članova stručnog štaba) udarila je u brdo u blizini aerodroma u Keredu (Zapadna Virdžinija). U to vreme Maršalova ekipa retko je putovala avionom, čak su razmišljali i da otkažu let, ali su, nažalost, odustali od ove ideje. Ovo je najveća tragedija koju je doživeo jedan sportski tim u SAD. O njoj je snimljen film “We Are Marshall”.

PAD JAROSLAVSKE LOKOMOTIVE (7. septembar 2011)

Hokejaški klub Lokomotiva iz Jaroslavlja u trenutku je ostala bez cele prve ekipe. Poginulo je 37 članova, od ukupno 44 žrtve. Putnički avion “Jak-42” zapalio se odmah po poletanju i pao dva kilometra od aerodroma Tunošna, dok su neki delovi aviona završili u reci Volgi. U sastavu hokejaškog tima nalazili i državljani Švedske, Poljske, Ukrajine, Češke, Nemačke, Belorusije i Letonije. Hokejaš Aleksandar Galimov preminuo je pet dana kasnije u bolnici, a samo je inženjer leta Aleksandar Sizov preživeo.

SMRT UMESTO SVETSKOG PRVENSTVA (15. februar 1961)

Tužna sudbina zadesila je i američku klizačku reprezentaciju u Briselu 15. februara 1961. Cela ekipa SAD od 25 članova koja je putovala na Svetsko prvestvo u Pragu je poginula. Ukupno je stradalo 73 putnika.

Fudbalska reprezentacija Zambije stradala je u Gabonu 27. aprila 1993. godine. Svi koji su se nalazili u avionu su poginuli, ukupno 30 ljudi. Let avionom se tragično završio i za 16 igrača američkog fudbala ekipe Univerziteta Kalifornija. Košarkaški tim i stručni štab Univerziteta Evansvil poginuo je jer se avion srušio minut nakon polijetanja sa aerodroma. Dvostruki prvak F1 Grejem Hil izgubio je život upravljajući avionom 27. novembra 1975. U toj nesreći poginulo je ukupno šest ljudi Fordove ekipe, a među njima i drugi vozač Toni Brajs. Vraćali su se s testiranja iz Francuske u London. Neporaženi Roki Marćano napustio nas je 31. avgusta 1969, dan pre 46. rođendana. Mali avion u kojem se nalazio slavni bokser srušio se i u smrt odveo troje putnika.

Nažalost, lista nesreća se ne završava ovde. Još mnogo sportista je izgubilo živote u avionskim nesrećama…

Izvor i foto

Ostavi komentar

Translate »